Српски сион

Стр. 892.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 51.

административног надзорника, те да и он ужива своју нлату из нар. цркв. Фондова. Ако нам прети онасност, да ће нам школа без стручног надзора проиасти или назадовати — исто нам тако, ако не и више прети опасност, да ће нам без духовн и х н а д з о р н и к а ц р к в е п р о п а с т и, да ће нам се без надзора свештенство искварити, црквено-онштинско имање распудити, тековине из прошлости упропастити, да ће пам администр ациј а до века рамљати, да ће нам уцркв. општинама неред и нерад сву животну снагу исцедити, да ће нам народ чак и у вери и поштењу своме посрнути! Па за то, ако је, као што је, паметно и разложно, да протопресвитерат има свога нарочитог школског надзорника само за школску струку — исто је тако паметно и разложно, да га има у једном лицу и за духовну и административну! Јер ако се поставља и плаћа надзорник за школу и за школску децу од 3—15 година — ваљ 7 да је умесно поставити надзорника и за цркву, у којој је цео народ целог живота свога —иа онда и за цркв. општину, која и школу и цркву и з д р ж а в а. Али као што се из свега види, ми не пазимо подједнако она два наша ока у глави —- ј ер школи смо мати — а оној много пространијој школи — цркви и цркв. општини смо маћ е х а. Школи д а ј е м о протопресвитератског школског надзорника, а цркви и цркв. општинама не дајемо преко потребног им духовног и административног надзорника. За протопресвитератске школске надзорнике с радошћу и без приговора вотирамо установљене плате из нар. цркв. Фондова — а за духовне и административне среске надзорнике — за протонресвитере нема плате, ни извора за плате у истим нар цркв. Фондовима. Чак и један др. Илија Вучетић н е м а с м е л о с т и, да предложи, да се окр. протопресвитерима, као духовним и административним надзорницима дотичних протопресвитерата и органима епарх. власти определи пристојна плата из истих нар. цркв. Фондова, из којих се хо-

ће да онредели и протопресвитератским школским надзорницима. Но приметиће нам се: „Дали бисмо ми радо и весело и једпим и другима из нар. цркв. Фондова пристојне плате — само кад би нар. цркв. фондови могли сносити толики терет". Одговарамо на прпговор с одсудношћу: ако се не може д ати ј еднима, не треба дати ни другима! Ако заслужује једно око у глави бригу и негу заслужује и друго. Ако има зашколу, треба да има и за цркву. Ако је нужно жртве за школу и учитеље, тако је исто и још двојином више нужно и за цркву, свештенике, цркв. општине и народ. А ако нема у нар. цркв. Фондовима довољних средстава за цркву, свештенство, цркв. општине и народ — онда нема ни за школе, учитеље и децу. То захтева правда! Али има још нешто, што захтева правда: Ако се хоће, или ако се мора да штеди, нека се штеди на свима линијама — и према школи, тако исто као и према цркви. Ако је окр. протопресвитер до сад — на уштрб духовне и административне управе — морао да буде парох некоје цркв. општине, којаму је као пар оху плату давала — онда, из нстог разлога штедње, нека и будући про т о пр есв ит ератски школски надзорници задрже своја учитељска места, па нека вуку у главном своју плату од дотичних цркв. општина, а не из нар. ц р к в. ф о нд о в а! Ако је добро, што је окр. протопресвитерима њихово протопресвитерско звање до сад било само узгредно — нека и учитељима буде надзорничко звање узгредно. А ако се увиђа, да је за протопрезвитератског школског надзорника нуждан цео човек, тако, да цео свој живот носвећује само своме надзорничком раду — онда је и за звање окр. иротопресвитера, као духовних и административних надзорника, исто тако нуждан цео човек, да цео живот свој и сву снагу посвети само својим надзорничким дужностима. Јер и то захтева правда! Али правда још нешто захтева: