Српски сион

бр. 3.

„СРПС1Ш СИОН."

Стр. 39.

нк1^х и праздннчну^а 1Ц1акобчите/ШМ\'х по8чен1И." *) Да су наше нрилике иормалне, озбиљаи се човек не би на то морао ни обазирати. Али се у овом нашем ирелазном времену може увући у средину нашу и такова бесмислица, као што би било увађаље тога „чтеиија". Ипак држим, да ни данашњнм дапом не ће бити нужде развести о томе какво опширно „разглаголствије". А у кратко сведени наш суд овај је: Увађање тога нредлога, што га је г. С. Д—ћ — по примеру преч. г. Ј. Јеремића — „пустио на груди нашег високопреосвештеног Епископата", више би шкодило, него што би користило. Јер би се тиме у првом реду широм отворило ноље леновању нашег свештенства у погледу проповедништва. Било би банг и глупо, трудити се око новога, када је и старо признато за ваљано, па још уз то добило благослова „с више". Па још када узмемо у обзир и ту преважну чињеницу, да се тада проповеди не би морале ни на памет учити — „шта ћеш, душо, од тог впше?" . . . Но опасност прети ту још и с друге стране. Унозорујем на име на то, како би то морало бити красно, а и каквога би то морало имати силнога утецаја, када би се наш свештеник сваке литургије нопео на амвон или проповедницу, па оданде — читао из неке књиге!? А неопходни плод тога био би тај, да би наш свет брзо изгубио и оно мало свога респекта према проноведи, ону своју веру у пр о п о в е д. Па где смо онда били — нигди, а шта-ли смо урадили — не само ништа, него смо још и накапали — отрова У стару рану. Мени се дакле ни тај најновији иредлог не свиди, баш као што ми се не свиде ии Епархнјски Проповедници преч. г. Јов.

*) Ја сам далеко од сваке српске књижнице, те не могу иотражити ту књигу; али све ми се чини, као да ће то бити она збирка проповеди. што ју је, ако се не варам, год. 1743 издао архим Јован Рајић, па г С. Д-ћ има каквих „дубљих разлога", да нам то не сиомиње.

Јеремића, нити „тумачења иедељних и нразничних евангелија" преч. г. Богољ. Мирковића. А ие свиде ми се'сви ти предлозинарочито и ј едино с тога, што ј а у њ и м а н а з и р е м т е к л е ч е њ е н ојаве; а косеода на лечење болесне н о ј а в е т е к, б е з о б з и р а н а њ е з и н корен, на њене узроке, тај пролази, као што је оно педавно прошао и познати берлински лечникКох са својим туберкулином — он не само да не лечи, пего баш на против — тамани св о ј е пациј енте. Ваља дакле наћи пута и начииа, како би се могло утецати на сам корен те појаве, или другим речима: ваља наћи пута и начина, како би наше свештенство дошло до јасне представе о својој проповедпичкој дужности, и како би с е о н о о с е т и л о н е с а м о м о р а л н о обвезаним, да тој својој дужности б е з с в а к о г а ириговора с л у ж и, н его како би се шта више у њему расиирила ирема тој узвишеној, с в е т о ј дужностијо ш и ж а р к а љ убав, плахо одушевљење. Нађемо-ли тај, у истини чудотворни пут и начин — тада је то, заиста преважно питање решено једаред за свагда, и то и без учешћа од стране Епархијских Проповедиика, и без „тумачења недељних и празничних евангелија", и без „ОовранУА разнк^х нед*клнк1х& и празничнк1\х нракоВчнтеаик^х по8чнпи". Размишљајући о том путу и начину, у мени се већ поодавна родила једна мисао, коју сам већ у више маха хтео изнети на јавност. Али увек мишљах, е ће и који позванији доћи на тако иросто решење тога питања, па се не хтедох пачати у туђе послове. Но како имам разлога бојати се, е ће на том пољу ваљада ницати још читава поворка све китњастијих и китњастијих предлога, то ево износим свој иредлог, а који се оснива баш на мало час истакнутоме начелу.

(Свршиће ое.)