Српски сион

Отр. 66.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. б.

та само десетак другова знаду, осим матерњега језика, још што год и њемачки! Разговара се о прошлости, расиитује се о садашњости, а највише се помишља на најближу будућност, на посао, ради ког се браћа на окупу нађоше . . . Живи разговор постаје све типш. Значајан тренутак наступа. Рпјеч умуче, а отворише се врата собице, тридесет и први пут. На вратима се показа мудро лице младог калуђера. Тридесет другова устаде и иоклони се. Млади калуђер до1,е до астала за којим је столица, одноздрави онима који га ноздравише, па се онда нрекрстише, нјесму Богу отпјеваше и сваки сједе на своје мјесто . . . Ми смо у првој аудиторији прве наше „клирикалне школе". Тридесет другова у њој, то су српски ђаци, нравославни клирицп, први српски богословци у ћесарској земљи. А млад кгруђер међу њима, то је протосинђел Нетар Бидак, нрви нроФесор богословије, у првој нашој богословској школи, која је отворена 1. Фебруара 1794. годппе . . . * У богословској школи карловачкој ночело је иредавање. Учепи калуђер почео је првнм богословцима карловачке митрополије тумачити „Пространи Катихизис" . . . А у оној скромној згради, негдашњем чардаку турскога наше, од које слику гледамо сада још само на челу „Српскога Сиона", тик саборне цркве карловачке, даиуо је душом велики један човјек. Живо његово око сјевпуло је живље, умио његово чело разведрило се, исправио се цио његов господски стас, танке његове усне отворише се, врједне његове руке подигоше се к небу . . . поглавица православиог српског народа у земљама ћесаревим, митроподит Стефан Стратимировић, одаје славу Богу, јер је учинио оно, што је давно требало учинити . . . Слава Богу ! . . Плод пређаптњег мудрог настојања била је гимназија, а плод новог, ето је богословија . . . Брата двају института, који су од иревелике важности за живот православног Српства у пространој земљи ћесаревој, отворена су синовима народа српскога, да улазе у њих, да уче, да се спремају за иросвјећене вође православног Српства, да збрпшу незаслужени стид и срам са чистога образа српског, да народу своме освоје мјесто мећу просвјећеннм народима, да раскраве смрзнуте потоке воде живе, која тече кроз њихову цркву и потоци ти бистро да потеку и да се слију у душу и срце Србиново . . . Митрополит СтеФан Стратимировић задовољио је погледао на дјела ума свога и дух му се вииуо на нови рад, на пови труд ... Тако је било у Еарловцима 1. Фебруара 1794. годнне. * % Протекло је дотле стотину тешких година мученичког и патпичког живота народа српског православног у новој земљи, у коју се, од јада и невоље, склонио велики дио народа светога Саве, велик дио потомства Душана силног и светога кнез-Лазара. Стотину тешких годииа нанизало се на друге стотине црних и чемерних година, које је дотле већ пропатпо велики мученик, народ српски, а с њиме и мајка његова — српска, нравославпа црква . . . Стотпну година гледала је црква иовога Израиља, биједнога Србина, у иовој отаџбини, учени понос свијетле господе из других цркава, гледала је, па и слушала је скамењена срца, како се настирпма њезиним пребацује простота и неученост, слушала је, али је и трпила много од охолости бијесних вјеровјесника иновјерних цркава, трпила