Српски сион

С тр . 224.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 14.

Зарније пок. патријарх Анђелић био именован баш крај тога „свеспасавајућег" изборног реда?! Или зар нисмо крај данашњег изборног реда дошли до „обезглављене, секвестроване, разривене и прорешетане" автономије? Па ипак и др. Полит глориФикује садашњи изборниред — именовањем патријарха Анђелића! Пре свега је морао др Полит доказати, да би Анђелић био изабран, да је онда већ био измењен изборни ред. Он је то само рекао, јермује тако требало. Ту је имитовао дра Вучетића. А ми на то велимо, да свештенички посланици, који нису за Анђелићагласали, не би гласали за њ' ни но измењеном изборном реду. Или мисли др. Полит, да би гласали и они из Живковићеве и Стојковићеве дијецезе?! Та не гласаше сви ни из Архидијецезе и Бачке! При избору томе не би одлучивао измењени изборни ред, као што није одлучио ни садашњи. Него други мотиви, разлози, рачуни и т. д. Зар не?! И сувише је то јасно, и др. Полит ипак се и з а т о ухватио у одбрани и глориФикацији садашњег изборног реда! Но, анстрахујући све то, ми ћемо упозорити г. Полита на речи царског комесара, изговорене „шесторици Јакшићевих изборника", после избора митронолита Јована Ђорђевића. „Врло сте добро урадили, што сте се сложили и пункт свој у привилегији сачували." (Грбић: Карл. влад.) Да ли је боље, што је пок. Анђелић именован за патријарха, или би боље билода је — и нреко срца — изабран, то је засебно питање, о којему ће историја изрећи свој суд. Али, др.

Полит, као човек „вишег гледишта", требао је и о горњим речима царског комесара водити рачуна, кад је већ о том именовању хтео и носле једног деценија да говори у сабору, пре, него што је закључио именовањем патријарха Анђелића глориФиковати садашњи изборни ред И г. др. Полит види у патријарху и епискоиима и у 25 свештеничких посланика, дакле и у свеште.нству, које би их бирало, чланове цркве и народа, архипастире и пастире црквене и народне, који би били способни да упропасте цркву, да издаду.и прегазе народ. Он те издајнике види и у извесном броју од 50 световних посланика. Па какав је онда тај народ, који таквог патријарха бира, такве епископе и свештенике има; који такве посланике шаље на сабор ? Зар је то народ „који зна кога треба бирати" ? који заслужује — респект? Ала се, људи божји, титрате са својим „народом" ! Кад вам треба за једну цел, ви га милујете, ви му ласкате, ви пузите пред њим; а кад вам треба за другу коју цел, ви сте га кадри бацити и у највеће блато. Зло је то и наопако, кад се такве грозне предпоставке о целој јерархији нашој и једном делу световних посланика, могу тако без зазора, сред сабора чути. Зар тој цркви, која има такву јерархију; томе народу, који има такву интелигенцију, какву — осим себе и изван себе — види опозиција, — зар помаже и номоћи може ма каква автономија, паладијум и штит автономије?! Да се заплачемо под тим паладијумом, на томе штиту, сред наше автономије! . . . Само тако, иак ће нас цео свет, а особито државна власт баш — респектовати.. . .

(Наставиће се.)

I

: Н$~

1118 111. — (Извештај о раду Горњо-Карловачке Епарх. Консисторијалне сједнице, држане у Плашком дне 26. Фебр. 1893.) Читају се акта и истражни зациеници изасланог повјеренства у стварн

цркв. опћине Доњо-Будачки-Крњак; — тужба се у главном одбија; свештеника ради неке неумјестне изјаве укорити, а коловође тужбе осуђују се на пла^ање истражнијех трошкова, уз опомену, да у будуће објектнвно и истинито пишу; распоред богослужења у Д. Будачком и