Српски сион

„ОРПСКИ СМОН."

С тр . 251.

ш е. Јер, кад би сведоџба о положеном стечајном испиту била једини услов за постављање пароха, и кад би тај једини услов био довољан да се потраживач иарохије мора припустити к' избору, па баш сваком за који се пријави, то бн значило ни мање ни више, него : сведоџб о м с т е ч а ј н о г и с п и т а аиулирати пр ав о епископа у цркви, б е з к о ј е г а б и п р а в а е п и с к о п с к а в л а с т п о с т а л а ш имера, а еп и ск о п о в и о л ожај и з н а ч а ј у цркви — „почастан." И после примања у свештенство, и после једногодишњег, или ма коликог, администровања и капелаиисања, и после положеног стечајног испита, може дотичник ипак бити неквалиФикован за иарохију у онште, или за парохију баш ону, на коју је компетовао, Јер, осим постигнутог већ чина свештеничког и осим квалиФикације исписане у сведоџби стечајног испита, и после нековременог службовања у цркви, па баш и иосле ноложеног стечајног испита могу да се нојаве друга критерија и препреке, које дотичника не чине способним и сходним за пароха или за извесно место. То се порећи не може. А кад је тако, ко је у том случају нозван, надлежан и властан, да просуди* та кри- • терија, да оцени те препреке боље од консисторије и епископа? А ко је кадар и безпристрасније да то учини? Зар парохијани? А не еиископ, 110 својој спреми и искуству, но узвишености свога положаја и заклетви Богу и канонима?! А не консисторија, коју је народ баш изабрао и поставио као духовну власт у цркви са поверењем у њу и уве р е њ е м о њ е н о ј способности з а о ц е н у, безпристрасну оцену свега што у њез н н д е л о к р у г спада?! Ако се у агресивној нолитици против јерархичке превласти у цркви, која по нашем мишљењу постоји и која ће увек и иостојати, док год се наша црква не крене са свога божанскога и православнога темеља, ако се, велимо," у просуђивању свега тога може дати парохијанима већа способност и у њима гледати већа гаранција него у епископу и консисторији, онда би још јуначније, још слободоумније, још напредније нрема извесним доктринама било рећи: не требају нам епископи, а парохе и свештенике (или какобисеонда онивећ звали) декретирати закл>учком и декретом општинских ску

штина. И то би онда бар разумели шта значи, томе би бар био смер отворен и јасан. Али глориФиковати цркву, на уснама увек носити иравославље и увек га истицати као паладиум српске народности, а епископима својим одрицати право вдасти, па и м о р а л н у квалиФикацију у иресуђивању комиетената за парохије, — то не разумемо шта је. Или је можда то оно „народносно — православље", о комјеговорио и барон Живковић, по којем је о п о з и ц и ј а наша а никако сви „Срби", као што он мисли, „више народносно — негорелигиозно иравославна"?! Тако ће и бити. Опозиција наша није религиозно-православна, него само народносн о-нравославна. Ње се не тиче учење нравославља и православне цркве, ње се не тиче божанственост установе црквене и дужност респектовања те божанствености и на тој божанствености условљене непроменљивости њене. Ње као да се не тиче з ад а т а к и ц е л ц р к в е н а и религиозно-наравствени развитак нашег народа. Само нек смо по имену нравославни. Ето, то је „једино на потребу" нама Србима, а да останемо С р б и. А какви ћемо ми иначе бнти и како ће иначе у цркви нашој бити, на то се „јаче развијена политичка свест" оиозиције не обзире, или бар не води довољно рачуна о томе, докле то и м е православно без самога нравославља трајатн може, и да ли нас не ће то народосно православље удаљити од религ и ј о з н о-в е р с к о г православља са свима последицама тога удаљавања, које ћ е, по нашем мишљењу, резултовати н а п о с л е т к у у губитку и самог имена пр ав о с л ав н о г. Име нравославно, без срца, душе и свести православне, то је, да се послужимо речима Христовим, „окречен гроб". То је Фраза, то је — љуска без језгре. Политика народносног православља, без религијозно-верског, и довела нас је за ових 25 година у лавиринат, у којем је, но нризнању самог ба.рона Живковића, „врло тешко наметан бити ; паметан, те нронаћи правац, којим би се дало из тога лавиринта на чистац изаћи". Политика тога народносног православља, без религиозно-верског, нерхоресцирајући језгру и есенцију православља, нануштајући његове божанске основе и еузбијајући нашој цркви њезин божански и верски карактер и цел искључиво народним карактером наше цркве и