Српски сион

Б р . 22. „СРПС КИ СИОН." С тр . 345. 1114 01 ЧУЈ! I КОЈД ЈОШ Ј1ДНА Ш, ОДГОВОР ПРЕЧ. Г. ЈОВАНУ ЈЕРЕМИЋУ. (Свршетак.)

Катихизацију овом нридиком морамо оставити на страну; обратимо се сада са свим ироповедништву. Рецимо, Н—а рукоиоложише :за пресвитера. Он има велике воље за нроповедање. Смисли дакле какву ироповед, баш згодну за своју паству, наиише је и меморира тачнои сигурно. Но када се попео на проповедницу, а он се збунио и сплео. Он то, истина, може још да прикрије пред својим слушаоцима, али не може да опет не види то, е његова проповед, баш услед те везаности, нема баш Бог зна каква утецаја. . . Увидевши тај свој немили недостатак, свој тужни неуспех, он ће или нокушати још који пут, на ваљада и прокопсати; али већиву таково искуство још већма збуни, те више никако и не покушавају. Но то је случај само онде, где је природна наклоност, где је воља ту. Али како је тек онде, где нема иикаквога урођенога мара за проповедање! Тај одлаже од данас до сутра — налик на онога, који вели: нећу се купати, док не научим пливати ! . . . А баш таких примсра наћићемо у већем броју, него оних првих. А на какву ли нас то мисао доводи та немила иојава? — Зар ми не долазимо до тога чврстога уверења, е ту мора бити некаквога великога недостатка у претходној спреми ? Морамо дакле испитивати, где-ли запиње у тој области у богословији карловачкој: еда-ли у научном или практичном спремању, и еда-ли је научна, теоретична спрема у згодноме одношају нрема практичноме вежбању — еда-ли су та два кардинална захтева за нормалну спрему будућега ироповедника (не само епархијског, него и — парохијског), међу собом у сагиасности. Јер стоји-ли ту једно јаче нрема другом, резултанта нам неће иоћи жељеним правцем — наш успех, крај све наше иначе добре воље и силнога уложенога труда, неће моћи бити повољан. И исиитујући те преважне принципе, мн долазимо до прилично неповољних 'резултата. Јер ми, истина, видимо, да се ту у области теорије баш лепо напредује: слушаоци знају за разне врсте црквенога говорништва и вежбају се раз-

ликовати их; знају, од какве су велике важности у једној проповедц дијалектнчни моменти, паренетичан характер, медитација; упражњују се п сами у евристпци, дијатактици, семиотици (елокуцији). И то је добро. Али са перорацијом, са преподавањем проповеди ми ту етојимо траљаво. Но ја већ чујем, како ми г. Јеремић довикује: , ; Е, мој брајко, а зар се ти не сећаш, да се у нашој карловачкој богословији ироповеди пишу, иа се у својој Форми (?!) и говоре!" Лепо и красно. И сам сам то чинио под руковођењем високопреч. г. проте Јована Вучковнћа, па баш с тога и могу рећи, да то, и ако није ништа, али је од вајде врло слабе. Ето, ја сам нпр. написао проповед. ПроФесор је прочитао и оценио као једну од најбољих. Уз то је још при јавној критици, ради узора, п прочитао један или други оцек. Све то мене јако храбри и улева ми велико самопоуздање. Али када идућега часа ваља да станем с леве стране катедре, иа да ту .своју хваљену проповед и изговорим пред г. проФесором и својим друговима, а моје свеколико самопоуздање отишло — у недођин! . . . Није дакле ни чудо, што сам — у најбољем случају дотерао једва до пола, иа стао. Даље ни маћи, крај свеколике поновне хвале од стране проФесоровс и пријатељскога храбреља ?од стране својих другова. А знате-ли, преч. господине, откуда долази та невоља? — Јелте, ви то не знате, јер у таквом положају ви не бесте. Али ја ћу вам то рећи из свога рођенога искуства: То долази отуда, што дотични за такову псрорацију нема одушевљења. А знате-ли зашто нема у дотичноме одушевљења! — Казаћу вам и то, такођер из свога рођенога искуства и искуства мојих другова: за то, што се вежбања у проноведању не дају извести, као што се нпр. изводе хируршка вежбања, на Фантому. А зар није то Фантом, када наш богословац проноведа у авдиторији, где његови другови и дотични г. проФесор ваља да — приказују општину, иаству! Но није ту ни сав јад у томе, што дотични школски проповедник ннје баш ннкако у стању