Српски сион

О тр . 534.

остале чланове народа; а има и дужноет и компетенцију, која проистиче из његовог положаја у цркви и народу и из његове квалиФикације, која му тај положај даје и осигурава. Порицање тога ирава свештенству, порицање те дужности и комиетенције значило би, са стране световњака: одбацивање свештенетва, као таковог, од општих пародно-црквених послова; а са стране свештенства то би порицање значило: одрицање услуга општим интересима. Значило би: или сумњичење свештенства и његовог родољубља, или стагнацију, индиФерентизам и неродољубље свештеничко. Општи интерее наш не дозвољава ни једно ни друго, и мора им се огшрати, спречавати их и отклањати, ма у којем облику и ма на који начин се једно или друго хтело појавити. На жалост и на штету наших општих интереса, оно прво, не само да се појавило, него је и прилична корена захватило, па се са извесних страна хоће све јаче да култивише, евеено или несвесно, без да је свештенство и почело самостално радити у општим пословима; а тек како се то сумњичење и неповерење, особито у данашњим нашим околностима, као ио неком плану и системи, разним паролама и начинима наручује и изазива, чим се уочи тежња и покрет свештенства за својом еамосталношћу у тим пословима! А зашто? Најблажије да се изразимо: ради разних заблуда и погрешних принципа. Наиме, неки део световњака, а за сада још много већи, уз које, по своме укусу или рачуну, пристају и неки свештеници, — налазе се у заблуди и на погрешним принципима, кад мисле, тврде и очекују, да свештеници само као иојединци, и то као чланови цркве и народа, а не и као свештеници, могу учествовати и треба даучествују у општим пословима, алиувек иједино, разуме се, „поред" световњака, а нипошто са својим мишљењем пред њима. Не; него увек као трабанти мишљења, које, или као по некој моди и шаблону, преовлађује у оном кругу, у којем се нашао или које шаблонски истичу из „начела" оне странке, у коју је ушао дотични свештеник. А пошто су наши световњаци, особито данас, расути у разне странке, и пошто су ове међусобно у душманским одношајима, то је онда сасвим природна последица горњега принципа и заблуде, да свештеник, па ма какав он био, мора бити изложен сумњичењу и неповерењу оних

Б Р . 34.

световњака, који нису у кругу или странци оних, међу којима је дотични свештеник. Тим јаче Сумњичење таквог основа, тим издашније неповерење те врсте, разумљиво је као последица тога принципа и те заблуде онда, кад свештеници хоће — изваи свију странака — да сами собом, као сталеж евештенички, учешћа узму у општим пословима. Но такво сумњичење и такво неповерење, какво је данас баш код нас т ДогПнт, никада иије користило напретку оаштих интереса. Оно не бива, разуме се, особито иријатно ни појединцима. Не би лично годило пи нама свештеницима, ни појединцима, нити свештенству као сталежу. Али бојазан од те неугодности и свега онога, што с' њоме бива, не .сме, или бар не би требало, да нас — сломије. Та неугодност заменила би се радошћу и уживањем, кад би свештенство својим- иетрајним родољубивим радом доказало, да му је у програму сталешког удружења једна цељ, а та је: једино и само оншти интерес св. иаше правоелавне цркве и милог народа ернског. ' Ако се бојимо таквог сумњичења и неповерења — које је само но себи увек било и биће еФемерно, пролазно — онда морамо истуиити из свију странака и бацити се у потпуни паеивитет према свима одношајима иослова, који ма и једном тачком дотичу питања, којима се бави ма која од странака. А зар би онда били поштеђени од сумњичења и неповерења? Да не питамо: зар би нам то годило души православној, срцу сриском?! Не би. Данас се, канда, највише још сумњичи пасивитет. А наш свештенички пасивитет не би се само сумњичио, он би био махом жигосан. И те како! Јер наш пасивитет био би удар општим интересима ; ал би значио и наше — морално самоубијство. У пасивитет, дакле, не можемо. У активитету страначком пак, чека нас свакако сумњичење и неноверење оних странака, у којима не будемо. А пошто би нас било у свима, као што нас има, то би и од сада то сумњичење пратило, узмимо, прву ] / 4 свештеника, једне, друге, и четврте странке; другу 1 / 4 друге, треће и четврте; трећу г ј. х нрве, треће и четврте; четврту х / 4 , прве, друге и четврте странке. А то би значило све 4 / 4 биле би проскрибиране сумњичењем и неповерењем разних странака наших растурених ио народу нашем. Шта нам остаје; шта да се ради? Остаје нам, да се приберемо као свештеници српско-

„СРП СКИ СИ ОН."