Српски сион

С тр . 590.

човечанстбо ближе долазаше к траженој срећи. Оиомените се иарода јеврејског, његове час сретпе, час несретне судбине, иазећи уз то, да ли је служио Богу или је одстуиио од Љега. Правда је Божја за све једнака. Не говори слово Божје забадава, да онима, који љубе Бога, све иде на добро. Смрт као награда греха, свакако је неизбежна за свакога, који живи, али ономе, који љуби Бога, и она иомаже у добру. Добро, као оживотворење воље Божје, састављајући достојаиство човека, нрелази с њим и у будући живот и тамо се нлод његов расцветава у већој снли, с тога говори Аностол (1 Јов. II, 17): „који твори вол.у Божју, остаје до века". С тога и истражујући све то цар Соломун говори на крају свога говора о срећи: „Главно је свему што си чуо: Бога се бој и зановести његове држи, јер то је све човеку" — његово биће, назначење н срећа. (Нроион. XII, 13) При утврђењу добрих извора у животу добија смисао н нанредак човечанства; живот нрестаје бити простом променом и нонављањем једнога н истога; човек добија могућност у истинн да се усаврпш у оживотворењу вечног правственог ндејала, ноказаног Богом; и свакп уснех тада у побољшању начина живота, у прнмењивањима К благу прпроде служиће заиста на благо сваУ МатјКЈвици 27. јуна 1893.

кога човека, а не на штету и притисак један другога. Такова је поука древних векова. Смисао је његов разумљив. Ако хоћемо да будемо заиста сретни, будимо нре нобожни. „Побожност је на све корисна, имајући обећање живота садашњега и будућега". Изображавајући у себи дух нобожности, не ћемо погазити побожности безбожношћу, особито у те дане, кад се захтева да огтавимо на страну бриге овога света и да станемо на суд пред својом савешћу и Богом, кад се тражи самопознање и нојачана молитва к Богу за оироштење грехова и добар напредак. Дочек сличних дана, као што су недеља, нразници н ностови, дочек, као што ми Срби у опште свуда и по градовима и селима дочекујемо те дане, не долазећи у храм божји, похађањем биртија и каФапа за време св. службе Божје, сведочи не само о одступању побожности у друштву, него сачињава нрави протест хришћанству и друштву п служи као рђав иредзнак. Времс би било, да ово хришћани знају, а особито људи од угледа и који заузимају неки ноложај у друштву, на да ове дане ограде упливом својим од сличних појава. Чега од њих очекивати? Крај је њихов брига н мука духу п смрт непзбежна.

Православни елеменат у западном богословљу и препоро^ај му у најновије доба. (По руском од Стевана (Јтевановића, пароха у К. Сентивану.) (Свршетак)

ли тзј силни унутарњи покрет шуе могао бити без значаја ио развнтак црквено-религиозне свести; важан резултат покрета тога беше у томе, што се на западу нробудила свест, која је потражила васелснску цркву, те један део исте нашла у — грчко-источној цркви, у којој је пређе гледала — мртву телесину Начела оксФордског покрета пзбише на видик још боље у другом нокрету, који је такође нотекао из свести о погрешности протестантизма. То је енглеско американски иокрет, који бсше у корист зближења са православним истоком. То беше у шездесетим годинама овог века. Иницијатнва у томе припада американској енискоиалној цркви. Тај сс нокрет заночео баш тамо, где је

развио своја начела до крајности. Црквено религијозни живот изгубио је ту сваку сталност, те се превратио у каотичну сектанску борбу, и услед такових крајности, наравно је, да је морала наступити — криза! Тада је с том кризом наступила и криза у иолитичном животу, услед чега је парод пожелео, да нађе једном једно какво било кренко животно начело, које би их све у једно коло сједииити могло. Религијозна свест се заморила била услед непрестаног сектанског гложења, те стала тражитп оталнијег ослонца у цркв. религиозном животу, и отуд се ето изроди нрави покрет у корист еједињења цркава. Покрет тај силно се исказао у епископалној цркви, која је од евију иротестантских општина американских најбоље сазнала идеју католично-

протестаитнзам са иуном религиозном слободом | сти. ОксФордски нокрет захватио беше у своје