Српски сион

Б р . 38.

књига може се врло лепо на два. дела поделити; од којих први део (1, 1 —10, 20) говорећи о жртвама и свештеницима, набраја како је народ дужан био односити се к присутном у и.еговој средини Богу; а други део нак (11, 1—27, 34) тачније оиисује, каква се чистота захтевала од народа, ради тога присуства Божјег. Необзирући се на множину и разнообразност садржаних у књизи описивања, књига Левит показује у целини упечатак нроизвода, који је могао само из руку једнога писца произаћи, јер то се најбоље види из ниже наведеног кратког анализа садржине књиге. Први део (1, 1—10, 20) говори о томе, да је народ израиљски дужан био одавати достојну пошту присутном у средини народа Богу т. ј. говори о жртвама и о лицима, која дужна беху приносити жртве. I. 0 жртвама и гдавним облицима, истих (I, 1—7, 38). Пре свега говори се о различним облицима жртава, о жртви паљеници или жртви огњеној (1, 1—17), о хљебним жртвама (2, 1—1(5), и о жртвама захвалнила (3, 1 —17); говори се подробно, боље рећи описује се потанко, какве животиње могу бити принесене на жртву и какви се обредн имају исиунити приликом нринашања жртве, како _се наиме има која животиња заклати икако је треба наместити на олтару; долази за тим, шта треба да се баци од исте, а шта да се запали и сагори. За тим се подробно говори о жртвама, које се принашају за грех, које могу бити двојаке: 1) које се принашаху, или ако је свештеник (4, 1—12) згрешио, или цео народ (4, 13—21), или поглавар (4, 22 — 26) или ко из простога народа (4, 27 — 5, 19) нехотице; 2) друге се принашаху пак, ако је грех свесно учињен, и ако се тај грех односи на неноштовање Бога и Божјих заиовести (6, 1 — 7). У даљим стиховима за тим описују се ирава и дужности свештеника при принашању жртава и јасно се опредељује, који делови од жртве припадају свештеницима: од жртве наљенице (6, 8—13), од хлебних жртава, иринашаних како од народа, тако и од свештеника (6, 14 — 23); од жртава за грех и преступ (6, 24—7, 10) и од жртава захвалних (7, 11—36). II. 0 иосвеКењу и установљењу свештенства (8, 1—10, 20). Но заповести Божјој Арон је био свечано посвећен од Мојсија за прво-

свештеника, п синови Аронови за свештенике (8, 1—35). У носледњи т. ј. осми дан посвећења онп принесоше прве жртве за себе саме н за народ, при чему је Бог посредством ватре, послане с неба на жртву — ноказао, да је посвећење било право и истинито (9, 1—24). Но старији синови Аронови, Надав и Авијуд, беху снаљени ватром с неба, а наиме за то. игго нринесоше туђ огањ иред Госиодем (10, 1—7); услед тога случаја дају се свештеницима посебна правила, да би могли што боље и савесније испуњавати дужности своје (10, 8-20). Други део (11, 1 — 27, 34) говорп о чистоти, која се захтева од народа и од свештеника. I. Од целога народа захтевала се чистота спољашња и унутрашња (11, 1 — 20, 27.). Зато се баш и излажу различита иравила о чистоти спољној или законитој (11,1 —18, 30), разликују се животиње чисте од нечистих, и забрањује се јести иоследње (11, 1—47); набрајају се различни облици нечистоте законите и излажу се обреди очишћења (12, 1 —15, 33); а будућн да не могаху ни народ нп свештеници бити слободни од греха, то не само свештеницима да се налаже да приносе особиту жртву, пре него што би стушшг у Скинију, већ се установљава особити дан за годишње очшпћење, којега се празника обред и празновање описује (16, 1—34). Овоме се присаједињавају друга иравила, која се односе на заклање т. ј. како треба коју животињу заклати, како се треба чувати да се крв животиња не једе, изриче се иресуда над онима, који ове зановести буду нарушили, т. ј. говори се, како ће исти бити истребљени из народа (17, 1—16); за тим долази забрана брака у недозвољеним степенима (18, 1—-18); за тим се набрајају разни греси распуста (18, 19 — 23.); а цео део свршава се претњом, да ће сви они, који ова правила нарушили буду — истребљени бити (18, 24—30). Спољној чистоти мора одговарати унутарња чистота (19, 1—20, 27), за то се баш и налаже, да се сви Израиљћани посвећују и да буду свети, као што је свет Сам Господ Бог (19, 1—2). Одавде и излази, да сваки треба да се боји оца свога и матере своје, а особито ово треба да важи у одношају нрема Богу (19, 3—8); за тим се излаже љубав нрема