Српски сион

Е р . 39.

По дојакошњем тврдом вероваљу хриптћанске цркве у Божјим откривењима, која су забележена у бибдији, ие може бити заблуде. Али ни нрирода не може нас учити заблуди, ако ,је она, као што се у хришћанској цркви непрестано веровало, дело истога Бога, којега су откривења у библији забележена, и ако је то један и исти Бог, који говори духу човачанства у речима библије и у немим знацима природе. Ако дакле оно за које се држи да је библијско учеље, стоји у опреци с оним, које су испитивачи природе поставили као производ њихових посматрања и испитивања, — то -је двоје могуће: или оно није доиста учеме библије и богослови су у заблуди, који тако тумаче библију. да оно учење одатле излази; или оно, које се представља као ириродио-иаучпа истина, није доиста утврђени ароизвод ириродно научнога исиитивања, него само назори и нагађања, која се доказују за иогрешна ири строжијем исиитивању.• Видећемо, да неки тобоже неспоразуми између учења библије п производа природнога испитивања отуда потичу, што речи из библије нису правилно схваћене, и да неспоразума нестаје. кад се дотична места библије протумаче правилно. Али видећемо и то, да нека места, која се издају за природно - научне истине, стоје истина у опреци доиста са библијским учењем, али то нису утврђени производи природно-научнога иеиитивања, него тврдње, за које иризнају сами најпозванији преставници природне науке, да се оснивају само — или на мање више недоказаним нагађањима и.ти баш на погрешним назорима. Мораћемо дакле код тога, што испитавачи природе уче о видљивом свету, његову постанку и развитку, разликовати оно, што је саглас-

ношћу најмарљивијих учењака доказано као истина, од онога, што је недоказано напгђање и мишљење појединаца. Последње богослов треба тим мање да усваја, у колико то сами испитивачи ирироде не усвајају. 0 првом иак не сме богослов тврдити, да не стоји за то, што се можда противи библијском учењу, пре он мора доказивати, да то стоји у опреци са тумачењем библије, ко.је је од појединих или многих богослова иризнато као правилно, али не са самом библијом; да је оно тумачење библије погрешно и да речи библије допуштају тумачење, које се не противи утврђеним резултатима нриродиога исшггивања. Почињем уноређивање библијскога п природно-научнога учења с' оним, што је изречено са свим несумњиво на мпогим местима- библије и што чини управо суштину свега онога, што библија у опште говори о свету. То је учење, да, је Вог створио свет т. ј. да свет није од вечности и да је иостао вољом Божјом. Ово учење изговорено је одмах у првом стиху библије: „Вх начлл-к сотворн Еогх ншо и 36Л1ЛН5". Псалмопевац изговара га у песничком облику у стиху (Пс. 33, 6.): В 0ловол1х Госиодннл1к у-ткердншлсд нскеса н устх ег^ ска снла егш". На многим местима старога и новога завета Бог се назива творцем неба и земље, и према том почињу и символи вере у старој цркви с овим учењем: „Верујем у једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца неба иземље", или: „Верујем у једнога Бога, Сведржитеља Оца, Творца неба и земље и свега, што се види и невиди." Баш то учење које је, као што рекох, нај• важније од свију учења, у којима библија говори о свету, не стоји заиста у оиреци ни са једним, утврђемим резултатом, ирироднога исиитивања.

(Наотавиће се)

Б Е Ј1 Е Ш К Е. — (Избор пароха.) На Крстов-дан 14. еепт. о. г. бирала је српска црквена општина у Вршцу пароха на меето пок. пароха Стевана Бошковића. Впло

је седам компетената. од којих су тесторпца родом из Вршца. Погато је ГГетар Стефановпћ, админиетратор уљманеки, повукао молбу патраг, иепао је резултат гдасања овако: Јован Малушев, парох из