Српски сион

Б р . 49.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 783.

2.) Било је заиста гласова у скупштини, да питање о одружењу не треба начелно ни расправљати, јер да је већ решено у протонресвитератским зборовима, него да се одмах нређе на претрес „нацрта правила" за удружење. Али то није доказ, да је г. Јосић био „пречен", — па још из нетолеранције ирема оиозицији — да говори против удружења и о удружењу у опште. Не; у скунштинама увек има разних мишљења и суђења; па једно између „разних", било је 4. новембра о. г. и мало час наведено, но које није имало намеру да т. ЈосиЛу спречава набрајање оипзицијопих разлота иротив удружењу, него да у опште скрати, — 110 схваЛан.у тота су/јења, — непотребну већ дебату. 3.) Не стоји, да скупштина „није дала" г. Јосићу, „да изнесе разлоге против удружења", него је истина, да је те разлоге, кад је до њих догиао, сасвим мирно, и сувише мнрно, дозволила и пустила г. Јосићу, да их набраја. А томе је доказ и разлог у говору г. Јосића. Па зашто се г. Јосић онда без невоље гради неким мучеником опозиције у скупштини. 4.) Пасус: „на молбу изасланика земунског г. Руварца одговарато (је), да се закључци земун. протоиресвитерата не могу прочитати, јер записника нема, нестало га, а зашто га је нестало, ја не ћу да питам, нека се дотични разговарају са савешћу својом", није г. -Тосић рекао у скупштини, него га је, као и много што друго, тек после скупштине наиисао у своме говору. Но сад све једно. Написао је, иа се чита. И за то смо дужни и на те речи дати мало обавештаја. Кад је г. Руварац захтевао, у скунштини, да се прочита записник земунског протопресв. збора, одговорио му је известилац ово: „Жеља врло штованог г. проте Руварца не може се задовољити, јер записника тога, међу занисницима, који се налазили код покојног Шакрака и који се после његове смрти до сад пронашли, — нема. У осталом сама ствар тиме не губи ништа, јер су се г. г. из земунског протопресвитерата постарала за времена, да се садржина тога записника за вечита времена сачува. Тај је записник наиме већ и штампан, те су по томе, мање-више свој браћи разлози земунског збора нротив предложеног удружења већ и иознати". Г. Руварац, као човек озбиљан п увиђаван,

задовољио се у скуиштини одмах тим одговором. Али се, ето, после скупштине, не задовољава брат Јосић, него позива, у своме нанисаном говору, дотичнике, „да се разговарају са савешћу својом" за то, што је тај записник као „нестао". На умирење његово, а и оних, који се можда, ради тога „разговора са савешћу" забрпнуше за „дотичнике", можемо данас, са задовољством, изјавити, да је и записник земунског протопресв. збора нађен, и да се сада и он налази међу осталим записницима протопресв. зборова. Каква би у осталом могла бити цељ „кестајању " једног записника, који је међу тим ве% и штамиан, те јавно иознат ? А да ли пак пма какве цељи, да не рекнемо тенденције, у позивању дотичника на разговор са савегаћу својом и у истицању целе те ствари у иослескуиштинеком говору брата Јосића? И ми велимо : „на свештенству је, да нам протумачи". 5.) Госп. Јосић се очигледно послужио оним, што не стоји, кад је рекао: „није смео брат Јеремић, известилац и душа вашег (сасвим братски и свештенички) удружења, исирскати срчбом својом наш по савести, по убећењу (н. пр. поп Пантино?) и по скромном знању изречен закључак, са речима: „да је у нас мало хришћанског квасца и родољубива срца, али свакако доста је да се упозна старобечејска опозиција, на челу које стоји, као што рече г. Лаза Каћански". Не стоји за то, јер ја то написао нисам;него ево шта сам написао и зашто: „хоће лп нагае жељено удружење по својој снази, колико толико допринашати постизавању „могућег" споразумљења, то ће се пбгодити само после његовог извесног рада и делања. А дотле нема нико права рећи: ни хоће, ни неће. Али, увек је солидније претноставити да хоће, него без основа, без разлога, на сумце и на памет викати да — неће. У тој аиријористичкој нетацији (дакле не, у опозицији иротив удружења) најмање је „хришћанскогквасца" и „родољубива срца", али свакако доста матерпјала, да се упозна гатована ст. бечејска онозиција, а на челу јој г. I. К". („Сри. Сион" бр. 31. пр. г.) А то сам написао поводом писања г. Л. К. у 67. и 74. бр. „Браника" од пр. г. а не иоводом закључка бечејског збора. — Је ли