Српски сион

С тр . 34. „СРПОКИ

так његов, који је лежао у томе, да препороди и преобрази човештво, да га васиита и иросвети истинама и прииципима, о којима дотле ум његов није мислио, и за које му срде јопг није осећало, — тако је хришћанство и светињи брака, као божаиској устаиови и дрквеној тајни, тек током времена могло задобити легислативно признање дрквене власти са свима грађанским последидама, а дркви својој јурисдикцију у иитању брака, односно благослова, склапања и раввађања брака, Божанско и истинито у свакој јоти свога учења, хришћанство је победило и у питању брака; и држава признаде црквено учење о браку, још у IX веку, као од Бога истинито, као човештву неопходно, а и за државне интересе на,јбол>е, те црква даде нотпуну јуриедикпдју у погледу духовне сгране брака. „Г. 893. цар ЈГав мудри издаде оеобити закон, којим. зановеди, да се само онај брак има сматрати законитим браком, који црква благослови. На брзо после тога, распрострањен је био овај закои и на нижи еталеж, који у оном закону Лавовом није био укључеи. Цариградски патријарх Атанасије и цар 'Андроник ГГалеолог прописаше једном за свагда, да никакав брак не сме бити склопљеп без знања и благослова дотичног парохијског свештенства." * Тако је то већ онда било; још онда се нризнало да, хришћански брак није контрактуални оДношај суируга, да није прост уговор контрахената, који би уговор имала држава право да регулише, суди и пресуђује; него се већ онда признала истина, да је брак по суштини својој духовна и моралиа веза, коју благословити или неблагословити може само црква ; да му је значај етичан, који контролисати мора црква; да му је дељ наравствена, коју чувати и унаиређивати може, по превасходству, црква, моралним средствима. која само њој стојв на расколожењу. Надлежност цркве у питању духовне стране брака признала је већ онда држава, осим религијозних разлога, и са разлога државничке мудрости и државне потребе и интереса, који увек имиеративно захтева.ју од државника, бар хришћанских држава, да сљеде и слушају науку: е је одношај државе и цркве само онде мираи, а ио томе иравилан и здрав, где држа* Правосл. дркв. право. Др. Милаш. Стр. 535 и 536.

СИОН." В р. 3.

ва респектује ирава и законе цркве, као што је овој у нрироди, да се не противи правима и законима државе. У којој се хришћанско.ј држави хришћанске истине перхоресцирају и црквене тајне потиру и слабе, у тој држави — осим верског немира и иезадовољсгва у први мах наступају доцније и све друге неминовне иоследице, које следују нанунггању хришћанског основа и раскидању са светињама, хришћанским и учењем црквеним. Не набрајамо те носледице за то, јер су довол>но познате из историје. Па за то се баш и морамо чудити ноступку наших државника, и забрипути за мир и напредак заједничке нам домовине, кад видимо, како се ради одржања, извесних владиних програма — до којих није требало ни доћи — не воде довол>но рачуни о последицама извађања таквих програма. Та брига, спојена са забринутошћу нашом за светост хришћанства и за сиецијалан интерес и углед наше православне српске цркве у Митрополији Карловачкој, тим је већа, јер стојимо пред једном чињеницом, која нас присиљава да подигнемо, и на овом месту, своју искрену и одлучну како натријотичну, тако и релитијозно-родољубиву реч против намишљеног увафања графанског брака у Угарској. Чињеница је та у томе, да је државна влада добила највишу претходну дозволу за законску своју основу о облигаторном графанском браку. Највиша нретходна та дозвола не инволв УЈ е уједно и то, да законска основа мора постати и законом, ако би ју, узмимо, сабор примио. И Тисино је министарство у два маха добијало претходну највишу дозволу круне, да сабору предложи законску основу о женидби између Јевреја и Хришћана, пак ју је за то ииак магнатска кућа оба пута, забацила. Но, кад би — у што не верујемо — и магнатска кућа прихватила законску основу о облигатном грађанском браку у Угарској, наше .је најдубље уверење, да се и иначе неће моћи остварити. Јер облигаторан грађански брак у Угарској не захтева државна потреба, напротив сви обзири државних интереса, с обзиром на вероисповести, чији је карактер врло развијен баш у Угарској, војују против њега. Но да видимо, чиме мотивише државна влада своју ту законску основу. Из мотивације