Српски сион

Стр. 36.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 3.

јединих држава за државном омнипотенциЈом, особито према цркви е' којом је увек основатељ њезин, о томе је, на првом месту, да се брину они, којима је нредана судба тих држава. Наше је религијоано, увереље, да се градн.а вавилонске куле, која је символ тежње за достизавањем својстава божјих, међу којима је и свемоћ, казни увек по промислу вечитих наравствених закона промисла божјег, који у свету беху, јесу и вечно оетају. За то смо се и забринули, у патријотизму своме, шта ли ће све бити иоследица тежње и наших државника за државном свемоћи? А да та тежња иостоји, пружају нам за то уверење многи државни закони и поступци, а, као Орбима, нек нам је дозвољено сноменути само нашу народно-црквену автономију, школе и учитељство. А као синови домовине, и држављани њезини, морамо у доказ свога уверења, мало час изреченог, нрстом указати на реформе црквенополитичке, које државна влада мисли да спроведе у Угарској, — понаособ на облигаторан грађански брак. Јер, законском основом о грађанском браку томе, очевидно је изражена тежња за супремацијом над црквом и тенденција државне омнипотенције. Њоме наиме оглашује државна власт рат цркви, рат хрипгћанству, рат религијозном чувству и слободи савести својих др-

жављана. Оглашује културну борбу, „у којој — као што је Енископат наш у својој представци најбоље нагласио — нема иобедиоца, пето само иобејјених." Оглашује, чини нам се, за, то, да иокаже, е је држава над црквом, над хришћанством. Да ,јој је у власти да по тискује цркву, да перхоресцира њезино учен.е, њезине светиње и та,јне. Да јој је у власти да убија слободу вере и савести, да вексира и вређа своје држављане у најсветијем религијозно-моралиом чувству. Да покаже, једном речи, е све и може, што год хоће, да је омнипотентна. Такво особно уверење ми стичемо о нредложеној законској основи, тим јаче, — што ју није изазвала никаква државна нотреба, него што је она нлод рецимо модерне, данас, науке о државној свевласти, која се не ослања на столећа стари развитак права, и одношај државе и цркве, „него на темељ данас јоиг непроучених, у Угарској — по речима кардинала Шлауха — истом на јуридичким катедрама предаваних начела о идеалној правној држави." А као иатриоте желити морамо нашој држави, да негује традицију столетних одношаја њезиних нрема цркви и хринЉанству и да не јури, из простог .шаблона, за начелима апстрактних теорија, јер историја је ноказала, донекле, куд она воде и ако још није ноказала куда све одвести могу.

(Свршиће ое).

ж

БЕСЕДА НА СВ. САВУ.

»родина тече као бурна река, а часи у њојзи су као какав сан. Тако и живот човечји као муња иролази и као гласа нестаје га, али дела и рад човечји остају дуго и дуго, па и до века. Како је ко живео и делао, онаква му је п нрошлост, онаква му је и награда будућности. ;\ко је ко црна, или, као што Спаситељ рече, тавна, дела чинио, црна му је и тавна нрошлост; а ако је ко светла дела чинио, светла, му је и прошлост, светао му је и спомен међу људима и народима, који га се с радошћу сећају и славом га увенчавају; тај се имао, браћо, „рашта и родити." А онај народ, који се с поносом сећа и с одушевљењем

прославља дела и рад својих узвишених синова и дичи се њиховим врлинама, тај народ доглашује свету, да је славан, да је виђен. Онај народ, из чијих је недара, изникао и замирисао такав цветак, тај иарод има право и на будућност срећну и славну. Тај је народ као гора „Сион", о коју се као пена разбијају сва насиља и неправде, свака злоћа и гољења. Пет стотина година о јуначка ирса сриског народа разбијала је азијатска звер своју скотску ћуд. Па толико векова испараним срцем и угњетеном душом проживети све беде и невоље од разних душмана, то значи бити јунак, то значи бити див.