Српски сион

С тр . 54.

„СРНСКИ СИОН.'

Б р . 4.

П0В0Д0Ш 31К0НСКЕ ОСНОВВ 0 ГРАЂЖШ БРЛКУ.

(Свршетак).

|ржавни закони имају се оснивати на ЗИВЈ^! фактичној потреби, а не на апстракдијама, ма иначе и модерних теорија, Тако ми мислимо. Но мотивадија за1 конске основе о облигаторноме грађанском браку чини се и невешта од свега тога, као да и не постоји тежња за сунремадијом и државном омнипотенцијом, те истиче само потребу јединственог државног женидбеног закона, наводећи, да иартикуларизам и разноврсност женидбених права и закона дрквених међу разним вероисповестима у држави изазива сукобе и несугласице, које као да држави толико главобоље задају, да је иринуђена те сукобе и несугласице отклонити. Па чиме?. Законом, који се противи хршпћанству, и дрквеном догматичном учењу вероисиовесги, које су у држави у огромно претежној већипи! Но ако разноврсност црквених женидбених закона, који данас постоје у разним вероисповестима, изазива неке несугласице, које су међу тим тако ретке да већ самим својим бројем, а тако некомпликоване, да ни својим квалитетом не могу државном интересу ни најмање уштрба ни главобоље нанети, а које се могу и од сада изглађивати као и до сад, ако, велимо,' та разноврсност женидбених закона, разних вероисповести, изазива неке несугласице и потребу да се ове отклоне, наше је мишљење, да се последице тих закона могу изравнати, држанним законом, који би остао на земљишту хришћанско-црквеном. Ради тих несугласица, врло ретких, а лако отклоњивих, не мора св оглагиавати рат хришћажтву и црквч и вероисиоввстима толиким, те изазивати немир, узрујаност и неспокојство толиких милијона душа, — ако је државној влади тежња и цел само: отклонити несугласице те. Оне се моту отклонити толсраптним и ираведиим законбм, којим 6и се рстулисали иоједини одношаји у шитаиу смешаних бракова и вероисиовести деце, поја се у таквим ораковима рађају. 11о нашем мишљењу, то би и био племенит задатак државне власти, то би тек осигурало верски мир.

§. 12. зак. чл. 1ЛП. од 1868 треба, изменути с' обзиром на природно ираво родитеља и њихову религијозну слободу и слободу савести; а наредбу од 26. фебруара 1890 опозвати, јер се и тако не извршује, те само наноси уштрба авторитету државне власти, а која је изазвала толику. буру, изазвала ето и — културну борбу, којеј у Угарској разлога и потребе нема, која отаџбини и држави само штете нанети може. Вереки мир, с обзиром на разне вероисповести и разноврсност њихових женидбених црквених закона, у Угарској. може ее оеигурати једино на принципима потпуне равноправности и слободе еавести. Коме ти нринципи не годе и годили не би, доказивао би само, да му није стало до версКог мира, нето до верских иретензија, кОЈв није оиортуно, а ни ираво, задовољавати на рачуп и штету друте које вероисиовести. И нама је стало до верског мира. Ми га желимо. Он је потребан и вероисновестима, народима, и — држави као целини. Он је потребан заиста нашој отаџбини. Али, баш за то, што ми тај мир желимо, морамо бити најодлучније и отворено против наумљене реформе, против облигаторног грађанског брака. Истина, да је у седници саборској од 9. (21.) децембра 1892 преузвишени г. министар председник Изјавио, да је „чување верских интереса и верскога мира, она идеја, што државну владу у питањима црквено-нолитичким води"; али законска основа доказује, да се њоме вер.ски интереси чувају неравноправно ирема мањини, а потискују и крње у већине вероисповети; доказује, да се њоме верски мир неће успоставити, него немир потенцирати. Јер, грађански брак је у протусловљу са вером већине вероисновести те и са њиховом религијозном слободом и савести. И кад би закон државни ирисиља.вао верне, да такав брак скланају, а то би чпнио облигаторним графанским браком, то би значило, да их присиљава да учине нешто, што се противи њиховој вери, цркви и савести, њиховом релнгијозном и моралном чуветву. А то би онда