Српски сион

вр. 11.

О тр . 171.

Сирота кћери прамајке ти Еве! Ето ти историје у евету и добу, кад се Син Божји још не беше родио; то ти је историја судбе твоје у земљама, где се име Исуса Христа још и данас не спомиње. Несрећна жено, таква ти

беше судба код изображених као и неизображених народа старога века, па и данас ши је иста судба код иолуизображених као и дивљих и нецивилизованих народа новога века.

(Свршиће ое).

Б Е ЈГ В Ш К Е. — (Зборови и протести против црквено-политичких реФорама.) Са задовољством бележимо, да се и наш народ, руковођеи својим свештенством и осталом интелигенцијом, крен} г о, да достојним начином даде одлучна израза против наумљених црквеноиолитичких рефорама, које се косе са хришћанством и религијозио-верском скести и осећајима православних Срба с једне; са јавним моралом и авторитетом цркве, који је за јаван морал неопходан, с друге; са озбиљним интересима државним и са виталним интересима сриског православиог народа с треће стране. У тој цељи одржани су, и још се сазивају многи зборови по срезовима, протопресвитератима и појединим општинама православних Срба у Угарској, који донесоше, и који ће донети, једнодушне резолуције и протесте нротив наумљених рефорама. У изјавама тих зборова и њихових резолуција огледа се религијозна свест и љубав к цркви нравославној, као и одушевљење за срнско име, којем се и сам оистанак признаје једино у светињама цркве иравославне, у осећајима и свести религијозитета, те снази морала, која извире, која траје и почива — једино у вери, цркви и побожности. И за то смо већ потпуно солидарни са тим и таквим изјавама одржаних зборова, а радоваћемо се таквим: изјавама још више, ако оне израза свога добију широм нашег народа у Угарској ; јер, по нашем суђењу, оне Ле постуЛи двоструку цељ. Њима ће се нравославни сриски иарод у Угарској, на дозвољен начин, а достојан једнога народа и цркве, одупрети опасности, која им прети од наумљених рефорама, ал' Ле и многу православну душу и српско срце учврстити у религијозно-верском и народносном поносу и свести, те тиме посредно и нсмосредно устук учинити и против иесретног и заблуделог назаренства, које као да је православље и Сржтво узело на нишан баш у Угарској. И за

то нанред, са пуним жаром љубави за веру, за цркву, за мило нам име сриско! А радујемо се, да свештенство наше и у овим данима искушења за цркву, и с њоме спојено име српско, часно врши своју дужност, као што ју је увек и вршило. Радујемо се још више, кад видимо, да смо сви „ могуЛе" једно, кад вери и цркви оиасност прети. А како би се тек радовали онда, кад би тако увиђавни и сложни били и пред опасношћу, која, истина, није тако близу, као оно „виле нред очима\ али која почиње из далека подривати, уме и може такођер да дође -пред очи", те коју је тим теже сузбити и отклонити, чим се дуже приближавала. Нек нам је дозвољено, да и овом пршшком ту опасност иагласимо. Она је у неуређењу народноцрквене нам автономије. Приближује нам се и подрива нас у два правца. Једним нас нодрива унутри, у к} г ћн нашој; а другим долази с поља, као последица и одјек првог. Желимо ли се осигурати против другог, одстранимо први. Споразумимо се, колико је то бар потребно, међу собом, п у питању уређења наше автономије. И то је питање за нас тако исто витално, као и наумљене реформе. Да је наша автономија уређена, те како би отпор и против односних рефорама био и могао бити смажнији и јачи. Споразумимо се у својој кући, и тај ће сноразум онда имионовати свакоме. Ми смо Срби доказали већ толико иута, да се умемо сложити, кад је Наш1ад1 ап(;е рог(;ак; али као да још нисмо признали, да је унутарњи раздор и неред, стагнација и апатија, тако исто опасан ненријатељ као и НанЉа1; да може тако исто, да истроши снагу иарода, као што је овај може да разори Одсудие опасности, какву видесмо и какву гледимо у односним реформама, обично стишавају страсти и отклањају раздоре у цркви и народу, којима