Српски сион

Стр. 242.

„СРПСКИ СИОН."

ВР. 16.

И ако је народ већ своју реч проговорио на цветни четвртак, то још није и не сме бити носледња његова реч против наумљеиих рефорама. Закони му дозвол.авају, да каже и другу и трећу. Другу ће рећи у споразуму законитог му нредставништва, у народно-црквеном своме са•бору; а трећу, ако устреба, рећи ће, у име његово, изасланство законитог му представништва иред узвишеним престолом Његовог царског и кр. апостолског Величанства. II то ће бити реч народа и цркве; народа, који у земљама угарске круне и у славној овој монархији, новој својој домовини, нема тражити и не ужива милост гостољубља и уточишта, него има ирава на респектовање крвл^у и заслугама својим, за њу, стечених и државним законима признатих иовластица и права њему, вери и цркви његовој. То ће опет бити, као што је био и на цветни четвртак, глас народа, коме ове земље нису никад биле уточиште као бегунцу, него нова домовина као „уговорноме досељенику", домовина нова, у коју је нравославни српски народ сит агапб дошао, коју је сит агт;н бранио и у којој је сшц агт18 за себе, за своју иравославну веру и цркву стекао народна црквена права, која су већ давна, а до сад толико пута прИзнавана и зајемчена и државним основним законима, који се без воље онога, ко их је изво.јевао, заслужио и стекао, не могу уставно и легално мењати. Ако се ипак силом државне данас омнинотенције, и без воље те измену, остаје народу право рекламације, и ослаје вера народа у повратак својих права, која је вера у српског православног народа тврда као камен. Митрополијски збор народни, у Карловцима одржан, дао је и тој вери својој израза. Али најсветлије дело тога збора, без сумње је изјава збора: да народ наш чврсто и збијено, одлучно и одушевљено стоји једномислен и једнодушан, солидаран иотпуно са својим Епископатом у питању црквених рефорама кр. угарске владе. Та декларација народа нашег и н.еговог збора није инсиирирана, није изну1>ена, није никаква „излика", него је она чисти и истинити, самосвестан и најискренији израз душе и срца, крви и срчи православне хришћанске свести српског нравославног народа у земљама угарске круне, а против опасности, која му

вери, цркви, имену и прпву народноме грози од црквених рефорама. Изјава митроиолијског збора је потпуно слободан, самосталан и самосвојан диктат дубоко осећане дужности народа сриског ирема цркви својој, светињама вере и својим автономним иравима. Глас и реч тога збора није манифестација, какве год демонстрације ни против кр. угарске владе, а најмање тенденцијозна према милој домовини Угарској, које смо ми увек верни грађани и синови, а за какве демонстрације и тенденције никад српски народ није ни имао воље, — него је то оџајпа самоодбрапа једнога на/рода, који се осеЛа у своме биКу нежраведно и опасно натаднуш, наиаднут у вери, цркви и народно-црквеној авшономији. Замераши шој самоодбрани, значи одрицатн једном народу и једној цркви ираво на самоодбрану. Осуђиваши шу самоодбрану, значи: захшевати од једног народа, да се сам себе одрече; а од цркве захшеваши: да сама себе прогласи јерешичком, да се одрече своје свешиње, да се одрече неба и исшиж, у којој јој деца јмж .гу иш налазе . Па је ли могао, је ли смео Епископат српске православне цркве то учинити? А да подигне глас свој против црквених рефорама, је ли му требало за то мотива и разлога тражити у поступцима „мађарског клирикалног високог плембтва?" Мотиви ти и разлози лежали су илеже и морају увек лежати у Емискташу самом, у љубави и самотрегоре-њу и самоодрицању Његовом т веру и цркву, за њезине свешиње и божанске исшине с једне, а с друге стране у самосвести нам народносној, у родољубљу српском, које тако исто има бити и треба да је увек, које и јесте увек у души и срцу Његовом крај осећаја л>убави за веру и цркву, но које ничим и никад није слабило ни ослабило иатријошизам н одушевљење иашега Ћшскташа ире.ма домовини, трема државџ, дужносшима за које је тискотж увек био и свесшан и лојалан и савесшан. Православни српски Епископат наш чинио је са иретставкама својим своју архипастирску и српску дужност. У збору митрополијском не само да, није учествовао, него је сасвим обилажен при послу око збора. И он би се имао више разлога тужити на приређиваче збора, а извесни кругови баш никаквог разлога