Српски сион

О тр , 706.

нихилизмом и осталим жалосним посљедицама, које се из материјалистичког погледа на свет, веру и човека рађају и које сваком редигиозноморалном, правном, иа и самом државном ав■горитету искушењем и опасношћу нрете и већ сад рат навешћују. — Уочимо ли добро начела материјализма и закључке, до којих његова теорија долази, уверићемо се, да су и познати ресултати данашњега „ лџберализма," којим се „еманциповани" слојеви просвећене Европе тако радо хвастају, као: верски индиферентизам, слобода савести, тризиато безвејЈсшво, школска настава без вере, ограничавање црквеног аукторитета, догме и кардиналних црквених прерогатива и права, нриродни симптоми оне моралне епидемије, којом је дух материјализма моралну атмосферу у данашњем „модерном" друштву заразио. У свези с овим биће занимљиво, да чујемо вапај једнога седога противника вере, који се за неколико година уверио, камо води ирезрење вере и верског васпитања, те који у свом разочарењу преклиње свој образовани народ, да вери поврати онај углед и важност у државном животу и нросвети, који јој од природе припада. Жил Симон, познати француски академик и политичар, који је много година стојао на челу оних, који су свештенике, иконе и распеће из француских школа бацали, — данас, кад друштву прети опасност од иревратника и анархиста, дошао је до уверења, да народу ваља повратити религијозно васиитање, те прекинути са досадашњим неутралним, т. ј. безверским одгојем. Своје назоре у том догледу написао је не давно у „Гј§'аг"-у у онширном чланку нод насловом: „Еа КеГогте бсокп-е." Међу осталим вели ово: ,,Не остаје без казне народ, кад кроз више година избаци идеју о Богу из школске обуке. Француска влада је изнајпре прогнала из школе калуђере, за тим свештенике у опће, а на.јпосле избацила је све веронаучне књиге. Катихисис, кога би у руци имао ма само један 1)ак, служио је као аргуменат нротив учитеља. 1'асиеЛа изважала су се иа шаљигама из школе. Неки оиштински застунници сматрали су за своју дужност нреметати школске књижнице, те све књиге уклањати, у којима би се стмињало име Божије. Кад је неки члан сабора, коме се је савест ради тога страшно згражала, предложио, да се љубав к Богу и

отаџбини стави на чело школском програму, са свих страна су му довикивали: „какав Бог?" Тим се хтело рећи: нема Бога! или барем: нема Бога, о којем би требало нашу децу поучити! У сред ове битке, коју један министар назва „великом битком," зачула се реч: „Не треба нам ни Бога, ни учитеља!" То је морало све духове поучити, какове ће посљедице бити од онога, што се урадило. И онда се већ увидело, да је обука без васггитања јалова. А шта је васпитање без Бога? „Француска треба да се срцем и душом препороди. Шта ју је до сада затирало ? Осим нородице, која је први извор свију великих осећаја, има само две силе, које су кадре народ на добро упућивати: религија и философија. Народ се не одгаја дискусијом. Дискусија вреди само за зрелије доба. Духовима, који још нису добро развијени и изоштрени, треба једино аукторитет. Сама природа створила је мужа за дискусију, а дете за веру. Закон о васпитању је много теже створити, него какав закон о штампи. Начела противна вери иочињу већ у Француској губити своју силу; но ипак имаде тако званих напредњака, или управо назадњака, који се за њих још једнако са страшћу заузимају. Но то није разлог, да се нихилистама и анархистама не ставе границе, нреко којих даље не могу. ВеИина ових несрешника, шшо их је сшигла аравда због иоследњих ашеншата, јесу млади људи, васттапи у време, кад је свуда био лик божији у школама сакривеп. Лекција пам је дана и сшрашна је. 0, само кад би ју схвашили! Ако се реформа школске обуке законодавним путем из политичке нужде не може предузети, то нека се барем административним путем све учини, да се акција јавнога мишљења иодупре." Овако Жил Симон сада. — Ова исповест Жил Симонова сећа нас на она, времена, кад је Гизо, велики министар Наиолеона I. после 10 година од устројства безверске школе у Француској са говорнице у законодавном телу морао сиоменути: „Време је, да умукну теорије пред чињеницама. Нема обуке без васпитања, без морала и религије! Учитељи поучавали су као у каквој иустињи, јер се без разлога прогласило, да у школи ие сме биши говора о религији. Деца су нредана тако штетној беспослици, скитању, које највише смета јавноме миру. Она не иознају