Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 78?.

данас на мртвоЈ стражи и св. православља и љубљеног нам имена српског. Кад су нам ове светиње и аманети нрадедовски пред опасношћу; кад нам је душа у искушењу, а народно име на продепу, — свенггенство треба да је најбудније, најсрчаније и најрадљивије Оиасиосш св. црквс и Сртсшва нашег захшева и тшребује најјачу свесш свешшенсшва о жозиву своме и пајчисшију савесност у свему. Под руководством својих поглавица и старешина, и са њиховом потпором, свештенство може и најновијој опасности у очи ногледати са поуздањем, да ће се она отклонити и савладати. Свештенство неће малаксати, а неће дозволити да му малакше ни наред. Будити, храбрити, крепити, одушевл.авати, учити, проиоведати... све чинити треба. А пикад сметаши с ума не сме, да иримери најбоље и уче и кваре. Надлежних дрквених власти биће . брига, а свештенства нашег једна од првих дужности, баш у данашњим приликама : да се „исшјазаније" у оиште, нарочито у женидбеним стварима атсолушно искорени; да се не догађа. „Истјазаније" је иорок и нреступ, који не штети само угледу свештеника, него је на штету светиње црквених тајана и функција у опште. „Истјазаније" је узрок многоме злу, а највеће му је зло у томе: што убија веру у светињу, веру у узвишеност и светост свештеничке мисије и службе, веру у благодат,

којом Је свештеник свештениковања достојним учињен. Поништење те вере одводи од цркве и иравославл:>а, и повлачи за собом све иосљедице тога. И мислимо да ћемо већ сад иоставити једну непобитну слутњу, ако кажемо: да би „истјазаније" било најбржа и најјача храна венчавању гра!ђанском, а невенчавању црквеном; као што је и до сада било од не малих узрока малаксавању пијетета и религијозности у појединим деловима народа, и његовом индиферентизму верском, па и нацијоналном. Не бедимо наше свештенство „истјазанијем", кад овако иишемо, али фацит је непобитан, да „истјазатеља" у њему има. Против ових ће се екземпларно најстрожије иоступати. „Изтјазаније" се искоренити мора, јер то налаже интерес вере, цркве и народа. То захтева и интерес угледа свештеничког. А пред овим интересима, интереси лични, и сви други обзири, морају ирестати, морају се заборавити. Где је у нитању црква и народ, — ту се личности губе и превиђају. ^"Да црквене власти не дођу у немио ноложај, да то начело — без којега целина мора трпити штете — не узмора примерима потврђивати, зависиће од свештеника. Што мање „изтјазанија" буде, биће више црквених бракова; и обратно. У тој истини је један кључ оиасности, којом нам грози грађански брак; као што је и један начин, да му носљедице испаралишемо. —

Српске школе, народно-црквени фондови и радикалски „Родољуб"."'

I. Поводом тим, што је угарски министар прос.вете некоје српске вероисповедне школе због пос.ве неуређеног стања опоменуо, изишао је у 171. броју новосадског радикалског гласила доиис из тамишке жупаније, о којем је тешко нресудити, чему у љему више да се дивимо: да ли непознавању и самих најелементашшјих одношаја нашег народно-црквепог организма, или хотичном

извртању, сумњичењу и клеветању јавно иознатих и признатих дела и подвига ирекаљена родол.убља. Наши опозиционари одиста су за дивно чудо — доследни у недоследности. Кад, пос.редством неуке, лаковерне, и отуд новодљиве масе, хоће да се дигну у вис, да задовоље својој сујети или евојим ложудама, тада им је та маса ни мање ни више него извор и увир сваке моћи

* Овај је чланак требао бити штампан у 49. бр. о. л., но забуном ушао је у 49. бр. чланак истог писца, који је требао ући у данашњи број. Тиме се исправља, распоред чланака, који ,је био потребан ради садржине њиховс. Ур.