Српски сион

С тр . 194.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 11

вуче за собом као ттосљедицу гттелектуалну, што се неирестано на појединцу показује; грех иомрачи и ослаби снагу и чистоту по.чнавања: а најважнији и најузвишени.ји предмег познавања је божанство. Човечији дух дакле будући неспособан, да се узвиси до чиетог и нстАнпшог иојма о Впгу, а уједно немоћпн, да се сасвим отресе идеје о Богу, која је нормалном човековом бићу природно уређена, тражаше божанство у физнчкој природи,. гледаше творца у створовима, ге тим замењивањем дејства са узроком, заснова клицу оним верскпм системама, које обично називамо незнабогитво.и. — С тога се нећемо чудити, кад сазнам >, да су ирви покушаји духа човекпва, да нитање о свету разјасни, били чудновати и да су прапочеци грчке философије. стара јонска школа, носили на себи материјалш-.тнџко-н/тцра.гастички карактер; јер то беху први, на.јгрубљн и сувише неспретни покушаји човекова духа, да својом соштвеном снагом, без непосредне божје помоћи, без позитивног открнвењч, природу н свет схвати, па за то му и беше дотињска чувствена представа најближа. (' тога п каже Аристотел: „Анаксагора, ко.ји постаиљаше разум као начело свету, говорио је као умерењак нрема онима, који су нре њега у ветар говорили." И заиста тако и беше; јер од посматрања гвета даце се спекулација на носматрање ч,овека: а са овог нређе на размншл>ан>е о виновнику п целн обојих, — о Вогу. — Али колико је та тежња за познавањем истине била искрена и колико год се морамо дивпти резултатима појединих просвећених духова старога света. ииак је оно, што је иостигнуто. незнатно сирам онога, за чим се тежило, па и само оно мало, што се сазнало, п то је тамно и негигурно. С правом се дакле тужи Цицерон: „иитање о ирироди богова — тако је тешко и тамно. а мишл»ења највећпх људи тако су разноврсна, да им с иравом не можемо вере поклоННТИ" (Ве иаЈ. с1еог. I., 13; III. 40; I. 6.). То исто важи и за питања о Богу. као и о свету и о човеку; па баш из те неспособностп духа, којн миели, да на та начелна питања са си гурношћу сам собом одговори, иотиче морална нужност непосредне божје поуке о томе, т. ј. шшкривење. Остављајући у овај мах питања о Вогу п о свету, прећи ћемо у област науке о човеку , — на антропологнју.

Као што знамо, хришћанска вера учн нас, да се створења деле на двоје: на телесна п духов/ш: а формална синтеза обојих јо човек; човек је дакле духовно-телесно биће; он није нешто безусловно; шта више он је по своме постању, бићу и трајању нешто сасвпм условљено; он је створен о, \ Вога ; тело му је образовано од земл.е; а дума непосредно од Вога дана. задахнута. „као дмрнп жизнкг'. Према томе .је тело смртно и пропадл>иво; а бесмртна и ненропадљива му .је душа. Она ,је разумна. слободна, нематеријална, супстанцпјална, т. ј. ненгго, што за себе постојп. по своме бићу и трајању, незавпсно од тела. Ми се свакојако треба да чувамо, да у св. ипсму наведени акт створења антропоморфистпчки, механички, представимо. Ми знамо, за нгго је Мојспје скоро дечјим начином нисао; — .јер то одговараше захтевима педагошког прилагоћивања, сили схваћања и снособности оних, за које је писано ; а тај, за кога је то пнсано, т. ј. јудејски народ не беше тада још детињскога доба прекорачио. Но мн знамо п го, да нас ни црква, нн догма, ни херменевтика не ирпморавају, да написано буквално схвагпмо; — то не; него ћемо ми те речи У-зо-ра-о');, — бога доаиојт разумевати; по томе је човек у истом тренутку, када се „перств землп' 1 , т. ј. земљана ствар силом свемогуће тваралачке воље у облик човека сложила, божанским дахом живота нроникнут и тако живим бићем ностао; „дах". ,,дм\ан1е жизнк|", о коме св. писмо овде говори, само .је унраво нојава, тстанак п дејство живота и по томе не говори ништа друго, до ли: Бог ,је произвео у човеку животно пачело, душу. која своје биће дисањем и дбхом уста изјављује. — По томе је човек божји створ, — дело његових руку и то међу безбројним делпма овога земал.ског света најодличније и најлепше. у Но сада долазн материји,гнзам на суирот; на као год што нориче биће некога личнога творца, тако нсто порпче и непосредно створење човека Богом. као п његову деобу на душу н тело. По њему није човек ностао неким непосредним актом стварања; него се човек развио из нижих облика. из животињског царства и то постепено н слободно најносле из мајмунског рода; а ако да-ље заиитамо о пореклу животиња, пошто п оне нису створене, одговара нам материјализам: оне су се развнле