Српски сион

С тр. 226.

Звуци анђелских песама спајају се са гласом песме хришћанских душа и срдаца. Анђелска песма допире до аемл.е, а л.уди се иодижу, иесмом својом, до небеских сводова. Јер, иобеда Васкрса Христовог радост је неба, радост и човепггва цедог; јер Васкрсом је освећена Голгота, задовол.ена Правда и ГГстина, а извршено дело свемогућства и л.убави божје на спас човештва целог. Радост је данас неба: али радост, срећа и спас и човештва целог. После стварања, — искупљеп.е и епасење, акт је, до данае, највише милоети и л.убави божје. Ето, за то иева и небо и земл>а; за то певају анђели на небеси. за то невамо и ми на земл.и. Вековима тако бива; тако ће и бити. Јер дела божја остају до века. И тако ће бити. Док год неба буде, а док год се на земл.и, мећу л.удима, Лстнн« тражила, признавала и љубила буде; док се л.уди победи Истипе радовали буду. Док год небатраје, а док год се наземљи, међу л.удима. за Правдом уздисало и чезнуло, и Правда од Вога тражила и очекивала буде; док се људи Правди радовали буду. Вековима ће тако биги. Док је неба и небеске л.убави, а иа земљи, мећу л.удима, док. л.убави требало буде, док л.убав л.уде еиа.јала буде, док људи Љубав славили буду, док се људи л.убави радовали буду. А то значи: и сад и увек, док је с.вета н века; нми'к и ирисно и ко к^кки кФкшкх! * $ % Истина, 1Г])авда, .Г»убав! Три небеске моћи — свемоћи, које стварају, одржавају и оилемен.ују свег и човештво цело. Које су тако миле човеку, а којима човек ипак тако много греши. А најиише, најјаче, нај]'розиије им згрешио иа — Голготи. Но тако је морало бити. Ал тако бива и од тад, па све до данас. И ако човек цело то време нева славу Васкрсу Христовоме, и ако му се као дете. безазлено и невино, раду.је светлости; и ако му се клан.а и моли, са дна душе иобожне, светости најсветијој, на данашњи дан, — и оиет греши п истнии н нравди и љубави.

Б р . 14.

Но и то има свога узрака Човек је човек. а л.уди остају л.уди ; тежи.е им велике и нлемените. ал снаге мале и недостнжне. * Истина! Вог јс Цстииа. А човек је тек од Исгине створен. А јер је етвор Истцие, он истииу л.уби, он ју тражи, он ју жели Али као створ, греши инак иротив иегине, јер он нијс сам по себи Истина. Човек тражи и хоће иетину да чује, да је сазпа; јер без иетипе је у тами душевиој. Вез светлости н.езипе човек лута и тамо и амо. Вез сиаге и.езиие свакоме вијору сумн.е је нл.ен, свакоме иоветарцу. ненознавања исгине, роб је и жртва иајсигуриија. Па ипак, чим чује и сазна иетину, он јој — тај исти човек — бнва нротивиик, бива душмаи, бива тиран, бива крвник пај"Свиреннији. Вива, само — ако мц пстина не узгоди. Такав је човек. Такав бива и цео парод. Голгота је п то доказала Христос, Сип Вожји, сама Истина, дошао је па земљу, међу л.уде, да их вечпим истипама, вечним зрацима еунца свога озари, да им сумњу разгоии, снозиан.ем истина небеских да им ум просвети. И ? Они л.уди, онај народ, који је истине и ту Исгину тражио, желио, ишчекивао и једва чекао, тај исти народ, тирапски и крвнички ју дочекао и иа Голготи разаиео. А зашто? Јер мј/ пије .годила. а јер у н.ему није било још оне узвишеие нлемепитости, да своју вољу и своје нрохтеве потчипи и жртвује ономе, што је више, што је боље, пгго је узвишеније од њега и и.егових захтева и 1П)етензија. Да, и јудејски народ је желио Иетину и иетипе мпоге; тежио је к и.ој. тражио ју. очекивао ју. А кад му се јанила, кад му је закуцала на душевна врата, оп ју је одбио. А кад је она свемоћном снагом својом ииак нродрла у народ, он ју јеноквареношћу својих, тобоже најбољих, синова — на крст разапео. Его, тако бива Истини међу л.удима. И л.уди је инак славе; јер инак теже за њом. Славе је; јер истина на мукама л.удске самовол.е величином својом засветли;

„СРПСКИ СИОН."