Српски сион

ЈЈр. I (!

Стр. 271.

да стојимо данас пред једном чнњеницом, која се ирикрпти не ди. Та чнњеница је у овоме: За владе дапашњега Патријарха српског Георгија БранковиЛа, кренули су се тново и нати мана стири у службу иросвете иам, ошиочео је један иов живот на многим кросветним шткалш. Та чињеница је у томе: да је данашњи Патријарх сриски. свој живот, своју реч и дело иосветио и иа растложење ставио сриској нам црквено-народној иросвети. Иред том чпњеницом: капу доле, на у руку таквог Патријарха! Нред том чињецицом: прегннмо сви, да Му помогнемо узвшнене мислп о/кивотворити, да Му олакшамо бригу и старање, а окрепимо увек љубав за нросвету нашу. Ко тако пе ччнп, него противно томе, тај чини, свесно нли безсвесно, атентат на српску школу и издпјство ирема српској просветп. Ако тако непрогтђује данас цоло „јавио мњење' 1 , такав 1.е суд изрећи временом онај судија, коме неће пред очима бити ни радикал, ни лнберал, нп клирикал, илн како се све ^зовемо, него коме Ће пред форум истпне пзаћи данашњи наш народно-црквени живет, да га суди и пресуди и свлкоме његовом помагаћу н одчагаћу пресуду исторпјеке истине нзрече. Тај судија бпће — историја. Њезипоме суду се ми нредајемо, већ данас, мнрне савести, и душе. А нпскарања по г 3астави'', за извесну публику пикантнпх чланака, ни.је суд истпне, него је бујица разног мул.а, скупл>еног са свију брегова и д>лина срдите немоћи, срчбе, гњева п аипмозитета радикалског; плачевна бујица растужене иохлепе за, влашћу, чијп шум

тако гласно н разговетно одјекује са елегичким ваиајем : усгани ти, да седнем ја! % Кад би нам пошло за руком, овнм чланцима да покренемо генерале радикалне странке, да размисле што год о начину нисања у ..Застави", о начину борбе њезнне, па да — кад би то могло бити — пзмену тај начнн, н учине „Заставу" органом једне хонентне и солндне, разборите и стварне опозицнје, — ми се не би онда имали разлога бар стидети такве оиозиције. Оиозиције се' не нлашнмо, мн .је захтевамо. Али опозиције, којој је цел. опште добро, а оружје разлог. Опозиције, којој је цел. тежња и похлена за влашћу, а оружје бесомуКна грдн.а, — увек 1>емо се п стидетп и грознти. Јер таква опозиција је бпла и бнће увек: срамота и брука, зло и несрећа народу сваком Ако је у овпм чланцима пала но негде п оштрија, није она нз мрлсње Не; она је само природнп протест увређеног морала, пстпне и праведностп; увре1)еног осећаја чпстог родољубља. Тај нротест се можда огрошио но где где о благост, коју ви без икаквог права и основа за себе од другога тражите, а никоме не указујете; ал' иисац овнх чланака је најдубље уверен, као што је и потпуно умирен, да се ниједним нотезом ових чланака ннје огрешио о истину и праведност. Њему је и била тежња : да истину каже и покаже, а ираведно да пресуди. Једна награда за то, биће му погрда из „Заставе", ал' она му је увек мила, док год „Застава" буде оно што је, и каква је — данас.

Карловци 19. априла 1895. Поводом тим, што је саборски одбор у иоследњем св< ме за< едан.у привремено креирао п ионунио места двају иероводних, коицентуалних, чиновника својих, надала је „Застава" у своме 58 и 59 броју и онет, њојзи доликујућу вику и ларму. Поставила је и нека, н.ојзи доликујућа, питања, те нзједначујући себе са сриским народом, узвикнула је: „срнски народ с правом очекује и захтева да му се тпто пре даде тачнаи-јасна |

одговора на сва она истакпута нитања". Пошто ми „Заставу* ие сматрамо „српским народом", и јср 1>е <рнски парод, нутсм свога претстав пиштва у своје време добити надлежан извештај о крејиран.у и нопуњењу горе номенутих чиновпичких места, то би могли само „Засгави" датн одговора на њезина питања. Но, јер су ње ■ знна нитања неисправна с' једие, а неуљудна и раздражена с' друге стране, нећемо н.ојзи одго| варати. И не ћемо јој на нитања одговарата