Српски сион

бр. 16.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 265.

3. да се„ непрпкосновени фонд не протежира према клирикалном фонду, нанротив, да се данашња управа фондова очигледно стара, да новећа приходе клирикалног фонда, како бн што више средстава имала на расиолагању, на подмиривање просветних нотреба; 4. да непрнкосновени фонд није ничијим печатом затворен, него да он нрема своме определењу и „основној цељи" обилно подмирује народно-древене автономне потребе; 5. да се новац за градњу патријарашке резиденције и оправке епискоискпх резиденција не закида од других нросветних нотреба и фондова, него да се троши из фондова, који су у ту дељ или директно основани или директно опредељени, а да се те градње и оправко извађају не на штету народа, него ради потреба и ради угледа и интереса цркве и народа; 6. да је све, што бива у управи фондова основано на ностојећим ирописима; све што бива, а односи се на ствар , да је коректно и правилно, и да друкчије не може бити, него што бива; 7. да у управи фондова не бива ништа кришом, у потаји и тајанствено, него отворено, јасно и јавно, разуме се. у појединостима за онога, који има права надзора и прегледања фовдовског књиговодства, фондовских рачуна и фондовске манипулиције. А 1 % иисарине да је тако исто јаван рачун, као што му је и поступак утврђен 22-годишњом нраксом; 8. да је „Извештај" управе фондова потпун, у колико може и треба да је потпун, према интендији одредбе највишег решкрипта од 10. августа 1868 г. § 28. Б.; а да детаљнији не може бити; 9. да „Извештаје" управе фондова до г. 1890 није нико потнисивао, а за времена данашње управе, да их потпиеује књиговођа и благајник фондовски, нод одговорнопЉу за аутентицитет њихов. Саборски одбор пак, да их не потписује за то, што би са његовим потписом могли ти извештаји штампани бити и по две године доцније, него што се данас путем штамне саопштавају народу. А кад је тако, као што ми доказасмо н нанисасмо, онда је тиме доказано и то, да су приговори чланака, које је написао неки г. „Радикал", неосновани и неистинити. Али,

онда, настаје неизбежно нитање: на зашто је написана она гомила приговора, погрда и подметања у чланцима: „Куд се дева Немањино благо"? Зашто је та гомила таквих приговора изнешена у „Застави"?! И ако смо у почетку својих чланака учинилн великодушну претпоставку о намери и смеру „Заставиних" чланака, истина нас инак гони, да нретноставку одбацимо, а чињеницу конштатујемо. Кад би смер чланака „Куд се дева Немањино благо" био племенитих мотива, кад би им цељ била чисто родољубива, кад би им тежња била наћи истину, онда би писад њихов, пре него што је узео перо у руке да и'х испише, затражио на аутентичним изворима разјашњења и обавештаја о „Извештају управе фондова за г. 1893" и његовим цифрама, у колико они ни њему нису били јасни. А да је тога разјашњења и обавештаја требао, и да га имао није, доказује безброј неоснованих приговора, неправедних осуда и безобзирних подметања, која се преобилно излише по редовима његових чланака на „Извештај" та-ј и на управу фондова. Г. писац „Заставин" није знао, што треба знати при оцењивању и претресу фондовског „Извештаја". Није знао, а није хтео питати и сазнати, те је тако неиитан сншао с пута истине и праведностн, па и саме уљудности и пристојности, па и саме хонентности у неким погрдама. А испуњен партајске мржње и анимозитета против данашње управе фондова, и против свега што није око „Заставе", он је дао маха своме срцу, да му, без контроле ладна разбора, испише у чланцима све, што му је на срцу лежало, а како му је- на језик долазило. Цељ његових чланака је: да болан искали срца свога; а смер му је: да оцрни и окаља данашњу управу фондова, данашњи саборски одбор и „врхове"; а рачун му беше: е ће народ одмах пресудити: цоле с данашњом управом, хоћемо нову, најновију — радикалску! У једном делу наше журналистике није ништа ново и ником више и не запиње за око, ако се у њезиним ступцима искаљује срце, одушка даје гњеву, мржњи, па и пакости. Нешто обично; тако већ, да се против таквог новинарства више и не буни нити морални осећај, -нити укус читалада. Шта више, ови