Српски сион

В р . 18.

„ОРПСКИ СИОНЛ

С тр . 299.

ваље није ипак ограничено само на своје соиствено тело, — него се простире и на друге објекте, који су од ње различни. — Највиши облик живота на нашој земл>и је најпосле човек. У њему се налази не само вегетативна и сензитивна, него и интелекшивна радиност. — разум, самосвест, слободна воља, те баш с тога не може носилац те радиности, животно начело, које у човеку ради, бити битно својствено телесним органчма и за њихове материјалне елементе везано, као што је то случај у биљке и животиње. С тога оно не делује само иомоћу телесних органа, него по свом духовном карактеру немосредно и само собом и нростире се ио предмету своје радиности не само на оно, што се даје чулно приметити и осетети, него на целу област како ириродне, тако и натириродне истине; то је пазумно — слободна човекова душа, која као такова по своме опстанку и трајању није чисто материјалним телом условљена и ирема томе усљед његова распадања у своме бићу иромењена, — то је бесмртна човечија душа. Васколики органски живот захтева ради разјасњења свога ностајања и опстанка неку животну силу, неко живошно начело, које стоји наЈ, законима материје, које материју себи потчињава и њоме се служи као дејство неке више творачке свемоћи. Но тиме је задан материјализму у науци о души опасан ударац; јер материјализам стоји и пада са тврдњом: оно, што ми називамо „душом", г животом", са свима његовим радовима, само је резултат механичких и хемијских процесА, иродукт комбинације извесних твари. Кад би то стојало, онда би се морао организам згодном комбинацијом дати сасвим лако удесити и оправити; јер елементи, из којих се организам састоји, еквиваленти њихове смесе науци су иознати; па при свем томе није науци још никада пошло за руком, да ма и само једну травку или листпћ какве биљке хемијско-фисикалним нутем ироизведе. Узрок је јасан : ту оскудева живошна сила, а ову не може никакво људско оштроумље понунити и произвести, — то је искључива прерогатива Бога, свемогућега творца. Исто тако је ништав изговор: ако науци није још до сада пошло за руком, да из неорганских твари

органски живот нроизведе, — можда ће јој то доцније за руком поћи. А шта друго значи то признање, до ли: тражити ону по своме бићу нама непознату, но по свом деловању нама добро познату силу, коју ми животном силом називамо? Тај приговор тек би онда имао неке вредности, кад би нам материјализам могао иоказати доказани очевидпи факш вештачкога организовања. Но то он не може и неке никада моћи, као шшо неКе никада моЛи неко дејСТВО ироизвести свога узрока; јер не пронзводи комбинација тварних елемена,та душу, него баш. на иротив: животно начело је оно, што комбинује материјалне елементе и уиотребљује их за градњу организма, што већ из тога факта излааи, да од оног тренутка, кад се животно начело одели од организма, наступа у место животнога ироцеса, ироцес трулења, усљед кога се хемијски елементи, које животна сила више не одржава и не сиаја оиет по својим првобитним законима спајају и материјалне силе, које су дотле виншм законима органскога живота савлађиване, улазе опет без препреке у своја права. С тога се у овом предмету и изражава стари мајстор у Хемији, Либиг, овако: „ми не можемо ни једнога органског споја из његових елемената произвести ; никада неће хемији иоћи за руком, да у својој лабораторији једну ћелијцу, један мишићни кончић, један живац. у онште једном речи, један у истини органски, нужним својствима снабдевени део организма створи. Све, што ми можемо, то је, да снагу, која у органским сиојевима делује, која их сиаја, мењамо, новећавамо илн умањујемо; да из два, три, четири спојена органска атома, атоме вишега реда ироизведемо". (Сћепшсће ВпеЉ I. стр. 252.). На и сами најфанатичнији присталица материјализма, Бихнер признаје: „кад би наука била приморана, да неку животну снагу иризна, онда би морали допустити, да нека виша рука улази у ток ириродних нојава" (Висћпег: „КгаЛ ип <1 81о1Г ; стр. 245.). Згодно нримећује у овом погледу Шоиеихауер: „полемисање против неке животне силе, које је данашњим даном модом ностало, не заслужује поред васколикога свог отменога лица да се назове ни лажним, ни погрешним, нити глуиавим" (Рагег^а шн1 РагаНр. II. 127.). (Наставиће се.)