Српски сион

Б р . 18

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 301.

то су осјећаји свега живота њезина. За н>у ништа утјешније није, него кад слуша говор о Богу, ког је увијек љубила, о вјечнијем добрима, К0 Ј е Ј е У ви Ј ек желела, о срећи другог живота, на који је увијек уздисала; о ништавости свијета, ког је она увијек презирала. Ни један други говор она нодносити, ни друго приновиједање слушати не може, већ о милосрђу Бога њезинијех отаца; и жали за часовима које је ноклонити морала уирави земаљске куће, и располагати баштином својијех предака! Каково сретно усхићење! каков свети нокрет љубави, радости, поуздања, захвалности, збива се тад у тој вијерној души! Њена се вјера поновљава, њена љубав, њен жар се распламћује, њено кајање се буди. Чим је ближе растајање са земним човјеком, тим више-се нови човјек усавршује, иснуњује; чим се вшне земаљска кућа његова руши, тим впше се душа његова диже и чисти; чим се више тијело ништи тим се више дух његов ослобађа и пренавл,а: но нут сјајног пламена који јасније свијетли, чим се више ослобађа од материје, која га задржава; тако и душа, чим се више тијело, гдје је прикончана била, троши и руши. Ох! разговор о Богу мучи умирућег грешника на смртној постељи : он јој више повећава његова зла, његова глава тргш, његов мир њиме је нарушен; и треба поштедити слабост његову, говорећ му само неколико згоднијех ријечи; мора се пазити, да му дуљина говора не падне тешко; треба ухватити те часове, да му се говори о Богу, којн ће му судитп и кога он никад нознао није; ту треба свете вештине љубазности, и скоро га варати да се сјети свога спаса. Служитељ дркве ријетко му се приближује, јер добро осјећа, да му је само на терет. Он их отискује као иророке жалосне и немиле, он забашурује говор о епасу, као вијеет смрти, и тужни разговор, који умара. Он тражи да ублажи своја зла приповиједањем дјела и сујете свијета и вијека, која га је живота обузимала. Боже велики! и ти допушташ, да несретник тај до смрти се противи истини, да га слике свијета и у овом носледњем моменту занимају; и да му човијек не смије говорити о Богу, кога се је увијек бојао служити и нознати. Ал не заборави душу вијерну; она не само, да не види ништа на смртној ностељи, већ се и не растаје с ничим, што би она цијенила и за чим би жалила. Јер браћо, од чега би ју смрт одијелити могла, што би било вриједно њене жало-

сти и суза? Зар од свијета? Ох! од свијета у ком је она, као туђинац живела, гдје је наилазила само на саблазан, којаје ожалошћавала вјеру њезину, гдје се је могла сиотакнути невиност њезина; зар од занријека и сметња које су је мучиле. Зар од онога што је још против воље њезине дијели, између неба и замље; Не може се много жалити за оним што се никад волило ни љубило није. Зар је смрт дијели од добара и богаства њезииа? Ах ! та њено благо бијаше увијек на небу; њена добра бијаху добра сиромака: она их не губи; она ето иде да их нађе бесмртна у крилу самог Бога. Зар од њезиних наслова и достојанства? Ах! то је јарам, ког опа сбацује; једини наслов који јој је увијек драгоцјен и мио био, јест онај, ког је нримила нри светом крштењу, ког мора носнти пред Бога, и који јој даје право на обећану вјечност. Зар ју смрт дијели од њезиних бљижни, њезинијех пријатеља? Ох! она зна, да одлази ирије њих само један часак, да смрт не раставља оне, које је љубав сјединила на земљи и да ће на брзо сједињени у крилу божјем, сачињавати исту цркву и исти народ, и наслађивати се милинама бесмртног друшта. Зар је раставља смрт од дјеце њезине? Оиа им оставља Господа за оца; свој примјер, своје иоуке у наслијеђе, своју вољу и благослов за последњу утјеху; и као Давид умире она, који је молио за сина свога Соломона, не времену срећу, нег срце савршено, љубав нрема закону н страх према Богу сво.јијех отаца: Ооло<ниж8 же сн8 длждк срце клаго, да доаиита здпов'кди ткоа . (I паралин. Х1ХХ, 19). Зар је раставља, са тијелом њезинијем? Ох! од тијела, ког је она увијек казнила, мучила; које је она сматрала, као непријатеља свога, због когјош овиси од осјећаја и меса, које ју обарало под теретом сваковрсннјех потреба; од те земне куће, која ју је заробљену држала, која је продужавала дане њена прогонства и ропства; која јој је сметала да се сједини Исусом Христом. Ах! она жели, као и св. Павлесвоје ослобођење. То је одијело страно, ког се ослобађа, то је зид који ју дијели од Бога њезина; тај зид серуши, нуштају слободном, да може лијетати према вјечним висинама. И тако њу смрт не дијели од ничега, јер ју је већ вјера одијелила од свега. Ја не кажем, да нромјена, која настаје на смртној ностељи, и која у очајање баца умирућег гријешника, не мијења баш ништа у вијерној