Српски сион

Стр. 316

„српски еион."

В р. 1 9

злато, када само на земаљоко мислнш, као неразумна животиња? Није заиста. За то ти и препоручује Спаситељ крст. Као што злато у ватри светлије блиста, тако и вера и врлина чисте се и јачају у трпљењу и искушењу. За то ти без вере и врлине, без триљења и искушења и није могуће узиети се на небо. На када те реч божја н не би уверила о томе, увери се сам нримерима овога нискога света. Да би се и овде на земљи могао над другима узвисити, иште се од тебе, да поднесеш много труда и терета; да савладаш много незгоде и ирепреке, Ногледај само на богатога, који је својим имањ(!м превазишао друге, и уверићеш се, да ннје могао тога постићи, док није поднео многе беде и нево.Ђе. На када .је тако на земљи, за што онда тако мало уважаваш небо? Небо, велим, за које је казано, да сва страдања овога света не могу се испоредити са оном славом, која се нраведницима, открива у њему. А оне, који Бога љубе, .ни-

ш

шта задржати, ништа уморитн не може, „Али у свему овоме побеђујемо ради онога, који нас је л.убио" (Рим. 8. 37.) — говоре слуге божје. Ако нам је ипак при свем том крст, који нас на небо узноси, тежак н одвратан, онда морамо признати, да нам ннје много ни до неба стало. Устима онда говоримо, да желимо узнети се на небо, но срце нам је слабо за то разиоложено. Онда смо као п деца, која хоће све да знају, а не ће радн изучавања нп мало да се иотруде; хоКе, све да иостигну, али нп игре нп забаве да се не окану. 0! да слабости срца човечјега! „Када се узнесем од земље, све ћу иривући к себи" — рекао сп. нам, Христе. Ти си се ето на крсним крилима узнео већ на лебо, привуцп нас к себи, ма и нротив наше развратне воље, јер по речима Апостола Твога, не само да нам у делима нашима помажеш, него си кадар н саму нашу вољу на боље расположитп ! С рускога. Нинола Попови~ћ. адм. парох.

ЧОВЕК ПРЕД ШОДЕРНОШ Н1УК0Ш Н ШШТЈШСКОШ РЕЛНГНЈОШ. По немачтшм и руским азворима тгрерадио Сава Теодорови^, професор и катихета у кр. вел. реалпи. (Наставак).

Но тиме смо себи нанравили једну важну пречагу више у доказу, да је хрпшћанска наука о човечијој души истинита; јер барем то до сада стоји, да се за постанак биљке, животиње као и човека мора претпоставити неки божапски шваралачки акт; но нека је још и то истакнуто, да је једно животно начело, једна душа у човеку не само носилац интелектпвног него и сензитивног и вегетативног живота, што јасно излази из унутарњег узајамног деловања поменутих трију животннх сфера у човеку. Јаки бол, кварење крвотока, смета дубоком мишљењу и обратно; тако звана „трихотомија*', или деоба човекова бића у тело, нижу и вишу душу, је са гледишта разума и искуства неумесна; што функције нижега живота ]>а, џ>, без свесши и ирошив воље душе, не доказује противно; оне уз све то долазе од душе; јер свест и воља су само силе човечије душе, које као такове себи својственим начином делају; али оне никако нису суштина Душе.

Човечија душа је на супрот жпвотном начелу биљке и животиње сцпстанцнџлпа, она је одарена разумол н слободном вољом, она је бесмртна. 1.) Човечија душа је суистанцнја, онаје иросто, једижтвено бнЛе, које за себе иошоји и које је одарено својим властитим животом. То је истина, коју доказује наша непосредна свест и разумно посматрање самога себе. Нама су као што знамо, иознате наше нредставе (V. Уо1кгаапп „Бећгђисћ с!ег Р«ућо1о^1е" 2. АиД. I. 58. сљ.); ми их запста налазпмо у себи и ми смо непосредно свесни, да оне 110сгоје. Но те представе су нама дане као просго стање, које постаје и барем привидно нестаје, и које степен своје јасности различито мења; у кратко, иредставе су познате као процес, као појава (феномен) нашега унутарњег живота. Али сшање претпоставља носноца, коме припада и на коме се довршује, а иојава иретпоставља биКе, на коме се и за које се нешто „иојављује"; дакле: представа захтева за