Српски сион

Стр. 598.

значене редовне плате и мораЈу ту метвртину потнуно уплатити у течају једне године дана. Истим начином имају у року од једне године такођер унлатити четвртипу сваке повишице, која ће им се касније у име редовне плате дозволити. Осим тога обвезан је сваки чиновник и свака особа учител.ског зваља, да за све остало године свога активног службоваља, које следује иза прве уплаћене четвртине још по 2°/ 0 својих редовних берива у месечним оброцима уилаћује у мировински фонд. Уплаћнваље ирве четвртине може се уз дозволу саборског одбора место у једној обавити у три године; али н тада је дотичник само прве године ослобођеп од плаћаља 2°/ и износа од редовне нлате, као што је ослобођеп од нлаћаља два процента износа сваке новишице редовних берива течајем прве године иза љене дозволе. Нико не може у ужипаље мировине ступити, док није горе споменуту четвртину својих последљих редовпих берива у мировински фонд уложио. Из XXV седпице српског православног

сион." ; Бр. зб народног црквеног сабора држапе у Карловцима 18. (30.) новембра 1892. Георгије Бранковић с. р. Патријарх-председник. Евген Думча с. р. саб потпредеедник Стеван В. Поповић с. р. еабореки перовођа, Новеравајућп својем угарском министрупредседнику обнародоваље и извршеље ових двеју уредаба изјављујемо уједно, да пемамо примедбе против тога, ако се овоодноспа расноложеља учлпе административним нутем; јер је жеља н нотреба, да се исте што пре уведу у живот. Дано у Бечу десетог јунија годнпе хиљаду осамстотина деведесет пете. Франц Јоеиф с. р. (М. II.) Барон Банфи с. р. Обнародовано из седнице сри. прав. нар. црквеног саборског одбора, држане у Карловцима 21. августа (2. септембра) 1895 год. Георгије Бранковић с. р. Патријарх. Др. Ј1аза Секулић с. р. народно-црквени тајник.

НЕЗВАНИЧНИ 4 ЕО. ГРАЂАНСКИ БРАК И — НАШЕ СВЕШТЕНСТВО.

Нротив чега смо се борили, то ,р победило. Чега се бојасмо, не убојасмо се. 1Нто мрзпмо, мораћемо вршнти. Што нам вређа религијозну евест, мораћемо чинити. Што нам црква не нризнаје, мораћемо ресиектовати. Јер закон Је, а закону се покорпти морамо. Закони не питају увек: шта је коме мило, шта се коме хоће. Не расшггују увек о осећајима човекове душе, ма му они најсветији, као што не воде рачуна ни о захтевима срца, ма му они најмилији били Закони су сила и моћ у држави свакој, нред којима се чланови њезини иокорити морају, ма им се некима против тога нодизало цело духовно биће њихово, ма се њнма нротивили закони богодани, у човековој души самим Богом смештени. Јор закони људскн често

хоће, да су више закона божијих, а на. рассположењу су им средства, иред којима — до извесног времена и извеснпх околности физички човек више зазире, него што може да задовољи захтеве свога духовнога жнвота. Кад би нас питали шта мислимо о закону обвезнога грађанског брака, ми би као православни Срби одговорили: он се нротиви ве ри и цркви нашој, противи се религијозно морално.ј свести, верској савести, свим осећајима душе и срца нашег; противи се поносу нам народноме; противи се целом духовном бићу нашем. Такав одговор без околишења, дао би сваки православни Србин на горње шггање, који год осећа још, ма и најтање везе са својом црквом, а није раскинуо и послед-