Српски сион

П р . 39

„СРПСКИ СИОН,"

С тр . 651.

вијали целпм телом и виеоко иотскакивали у ваздух; то беше свештена игра у част ирослављања Бога. Сваки свегатеник је држао у једној руци египатску чегртаљку, која је наличила на впљушку са два рога са металшш нрстењем у нутри, које ири иотресу издавагае звонке звуке, а у другој кљигу с текстом песама и савиту палицу. Један свегатеник је седио на иоду и ударао је у турски бубаи.. . . Обичај абисинскога свештенства пропраћати свечану службу пјенијем и и'рањем постоји од памтивека. 0 том обичају спомињу у евојим записима још Јаков Ворсибсер у 1609. год. и ХристоФор Фурер 1646. години. Обојица тврде, да абисински евегатеници нодражавају у том случају цару Давиду, кад се после иобеде враћао у Јерусалим с пјенијем, музиком и игром. Свештенсно је у Абиспнијн врло мпогобројно и у врло великом уважењу код народа. На челу му стоји абј/на или митрополит, кога иоставља контски патријарх"егпнатских Копта, а за рукоиолагање сваког новог буне илатему Абисинци 7000 талира (Марије /Герезије од 1780. год Једини овај повац циркулира у Абисинији. Прим. прев.) После абуне друго место у абисинској јерархији заузима ечег. поглавица црнога свештеиства (монаха), који, нстина, нема еиискоискога достојанства, али ииак има велики уплив, иошто је у његовим рукама усредоточена управа свију црквсних имања. После њих долазе представници белога свештенства, којима је, по древиом иеточиом обићају, дозвољеио, да ступају у брак само пред посвећењем у чин свештеника. Они се не одликуј у образованошћу, од љих се тражи само површно знање древнога етионскога језика, и да знају свршити литурђију. Становп њихови, који еу поређани около цркава, имају облик малих округлих кућица, са шиљастим, сламом иокритим крововима. Цео њихов приход у главном састоји се из добровољних прилога парохијана им, а прилози су ти врло слаби, због чега свештеници трпе силну оскудицу. те су принуђени да на сраман иачин проее себи иомоћи. По абисинске евештенике не треба строго судити за то, кад узмемо у обзир, да оии стунају у чин евештенпчки без сваке моралне снреме, иогато се често

рукоиолажу као деца, кад им и на памет не пада да сс старају за своју душу; непрестани ратови кваре их; наслеђене од ираотаца нороке нико пе нскорењује; у митрополиту, својој врховној поглавици. впдс они само прво лице, које се с њима разговара преко тумача. јер не зна. њихова језика. Па ииак се међу абисинским свештеиством налази л.уди, који заслужују уважење. Ево шта о том прича путник Ролфс: — Пролазећи једаред поред цркве, нађем тамо једног познатог свештеника, који се својски на глас молп. Кад је он био готов, заиитам га за узрок такве усрдне молитве, на пгго добије.м овај одговор : — Нашао сам три талира Марије Терезије. Сатана ме навађаше, да их задржим, но само један поглед на цркву показа ми, што да чиним. Ушао сам у цркву и топло сам благодарио Богу за то, п1то ме нзбавио од искугаења Ево вам та три талира, сигурно сте их ви изгубили ? Дознало се, да новци ти ппсу били Ролфсови те овај. саветује свештенику, да задржи та три талира, ако им се госа не нађе. Они још не изиђоше ни из цркве, а.ш сретоше правога газду изгубљених новаца. Свегатеник му одмах даје пгго је нагаао, и кад га ова ј хтеде наградити за то, он спокојно отклони тај предлог, те рече: — Ја сам просто иепуиио дужност. У абисипеким црквама осим свегатенства. има још и ђакона, који су такођер носвећени абуном. Онп морају знати читати свештенс књиге, ирисуствовати при литурђији и ириправљати иресни хљеб за причегаће. По многи.м црквама може се ,Страна стојећег суица- (Тако се Абпсинија зове због тропске вруКине) сравнити само с Русијом: црквени крст видећеш ту на свакој гори, на сваком хуму, на сваком брдељку. По снољашњости цркве се не разликују од обичних кућа, иста округла Форма, исти шил.асти сламни кров. Па и саме катедрале, н. ир. у Адову, — су такова кроја. Изнимку чини само каменити, у виеантијском штилу зидан, стари саборни храм у Аксуму; а миогобројни храмови другога свештенога града Лалибале, исечени су у камену. (СБршиће се).