Српски сион

Б р. 8.

' у / „СРПС КИ СИ ОН."

С тр . 123.

да ли их ко види! А да ли је, који иајбоље верује избављен од невоље више него други ? Иролази ли анђео смрти мимо њихове куће, штедећи им нрвенда, као што беше код Јевреја? Да ли ге искушења и невоље не дотичу онпх, које Он љуби? Ми чујемо молитве, но да ли видимо одговора на њих?" 0, хришћани, жртво великодушне заблуде! Шта је учинио ваш Бог за вас? Вама су познате ове речи, браћо. Колико ли сте их пута слушали ! Колико ли их иута скеитици употребише у својим подсмесима над молиодима! Како често су можда, таке сумње утедале на вашу осетљиву душу и колебали вашу искрену веру у иомоћ и саучешће Божје? Но ти, који тако мисле о последидама молитве, могу ли распознати те последице? Знају ли они, колико те молитве беху из чистог срца и искрене? Знају ли каки осећај беше у њима? Они се чуде њихову неутецају, но нрво би требало знати, да ли су се могле узнети к Богу и достићи Га. Шта велите ви о молитвама, које ностају на земљишту егоизма, престуна, порока и страсти ? И тако, да оценимо видљиви утецај молитве, требало би, браћо, пре свега разгледати, кака је наша молитва сама по себи. Но који би човечји поглед могао одредити ту њихну цену и ведност? Мисионар, који се моли Богу за уснех у проповедима свога учења, мисли само о себи и о успеху својих мисли и своје радње. Отац који се моли за дечју срећу, мнсли само о њихној земаљској срећи и гордо са самоиоуздањем гледа на њихову ејајну будућност. Човек огорчен, који до сада није мислио на Бога, и који ће Га сигурно сутра онет заборавити, сећа се Његова бића само зато, да Му се егоистички помоли за своје избављење, и заборављајући невоље других људи, мисли, да је само он привилегпсан предмет Његове милости. Грешан и покварен, који се моли, да га одврати од саблазни, но међутим снује у срцу преступ, — да ли су се сви ти молили у истини? Може ли се после овога чудити, што је толико молитава осгало без одговора? Још једанпут: је ли вашо, да судите о нутеви божји? Ево о чему је требало прво размислити, а не на брзу руку осуђпвити иутеве провиђења. Сад разгледајмо из ближе учињени ириговор. Уиућују нас на молитве, које остају без одговора, на молитве, које су нринесене с нај-

већом вером, побожношћу и смиреношћу, и веле, да се и тада не може тврдити, да молитва утече. Но нека је и тако! На тај доказ искуства одговара само искуство. Ја се обраћам онима, који се умеју молити, и које зацело можемо убројати у. боље судије у тој сгвари. Обраћам се к њима с иоверењем, знајући, да ће нотврдити утецај молитве. Шта више овде у овом храму, као и свуда у свету где се скунљају верни, где се Бог признаје као Отац наш, чули бисмо један и псти одговор У њему је то иекуство. У тој маси верних сваке врсте и карактера, међу којима се налазе најбоље душе, које се одрекоше сваке нреваре и лажи, које љубе истину, сви ће у један глас рећи : „јесте, молитва утече, и ми сгојимо, да тб засведочимо пред целим светом". У осгалом II ма и видљивих резултата молитве, који се јављају тако јасно, да би их једва ко могао норицати. Кад бисмо видели, како четрдесет векова у назад, у равници Халдеје, непозната глава непознатог племена нриклони колена пред Јеховом и призиваше име његово ради свог сина, потпуно уверен, да ће сви земаљски народи бити благосповени у име Његово; кад бисмо две хиљаде година иза тога чули празноћу Галилејаца. који се мољаху у Оијонској горњици (горња соба), где замишљају да ће цео свет победпти вера, чији беху они сведоци, готови бисмо били насмејати се, како пред молитвом Аврама, тако и иред молитвом првих ученика Хриетових. А сад ко сме рећи да су се онп преварили. Сад тречина целог човештва видн у Авраму оца верних, и молитва аиостола нонавља се све вшне и више у цркви, која се шири но свима кра.јевима света. Но, ако је за поглед, који обухваћа читаве векове, победа вере очевпдна, не може се рећн, да је п за обичан живот. Овде су утецаји молитве скоро увек скривени. Њих виде само душевне очи. По спољашности судба вернога ни учем се не разликује од неверног. Једна судба ностиже све, говори Еклезијаст (Еклес. II. 1Ј). Једна и иста несрећна случајност, једна судба норажава и оног, који се моли, и оног, који хули на Бога. То нас и дивн и смућује, но 4 питам вас, браћо, да ли би могло бити "Друкче? Ви би хтели, да молитва утече видљиво, и да својом очевидношћу уништи сваку сумњу.