Српски сион

С тр. 512

„СРПСКИ СИОН."

В р. 31.

често, јасно и отворено износили. Она еамо доказује, до какове заслепљеностн могу доћи чак п богослови, кзд забораве га основно правило сваке полемике — мирноћу и објективност према предмету, јер једина сврха полемпци треба да је разјашњење истине, без нкаквих нартијских интереса. На тој равнотежи духа не одржаше се атинске полемисте, те с тога и падоше у крајну неправедност не само према Старокатолицима него и према својим правосларним нријатељима п друговима. Али та је полемика била не само веома неправедна, него још и веома штетна, јер је с једне стране без икакове потребе завела грчко јавно миење у тој ствари, а с друге стране директно ишла на руку најгорим непријатељима п Ста,рокатолицизма и Православља, наиме језујнтима и папству, који само и сањају о томе, како би загушили тај за њих преонасни покрет, који прети, да у читавом западном свету пробуди свеет о црквеној непрарди папизма. Штетна је била та полемика у оба, одношаја али особито у последњем. Па узмимо да Старокатолици п нису потпунце ироникнути духом Нравославља, ипак они морају бити од велике вредности ио православне, јер они ступају као иоборници оних начела, на којима се оснива православна васељенска црква, јер они отворише борбу против лажних црквених начела иапизма, одбацише све његове новоизмишљене догмате и чврсто се сташе ослањати на основу старе нераздељене цркве. То је за паппзам такав удар, да је чак опаснији и од протестантизма. Ма да је овај и нанео иапству огроман удар, лишивши га читавог севера јевропског и уонће половине народа западног хришћанског света, инак није могао довршити своје дело, није био у стању да оборн еву систему папства, јер је и сам пао у крајност, те с тога није могао повучи за собом оне, којима су били драги основи старе нераздељене цркве седам васељенских сабора, ко.је одбацише протестантп. Старокатолицизам је далеко од те крајности, која је слабост протестантизма, и обратно сва суштина његовог нротеста је у томе, што он одбацује систему иапизма с гледишта баш оне нераздељене васељенске цркве, °Д које је папизам неиосредно отступио. Негирајући дакле папску систему, која је израсла на телу занадне цркве, Сгарокатолицизам тим самим враћа ту цркву оним основ-

ним васељенским начелима, од којих се она удаљила, алн на којима се без измене одржала св. православна пстпчна црква. Тај протеет протпв неправде папства п његових дела, који је подигнут не у пме какових нејаснпх начела апстрактног Хришћанства, као што је то било у време рнформације, него у име свесннх, историјски сталнпх, одређених начела нераздељене цркве, способан је, да у повољним приликама задобије потпуну симпатију свих оних, којима је мила црквена истина. Стога се у Старокатолицизму н скрива могућност, ца потпуно обори читаву сисгему напства или боље рећи сва дела његова — и да очува саме основе црквене. Ечо заигго је иојава Старокатолицизма изазвала велик немир у Ватикану п у његовпх главних слугу, језујнта, који с уро•ђеном препреденошћу, Срзо заборавише на немир и разавише сва своја ередства и нолемику, и клевету, н.денунцијације светској влаети, — да би тако загушили тај за папску спстему опаснн покрет. И интересантно је мотрити, како језујитски органи строго прате сваки нокрет у Старокатолицизму, али како се ио обичају труде, да на свакп начпн умање његов значај: називају га „ништавном сектом". која ће у сваком тренутку издахнути од унутрашње изнуреноети, а овамо са страхом у срцу ослушкују, у каквом је етању створ, каковн су његовп одношаји ирема иетоку; и колико стреие од развијања пријатељских одношаја Старокатолицизма, толико се још п више радују, када се ма чиме помраче ти одношаји. Можемо мислити, колико је полемика атинскпх богослова донела радости верним поборницпма наиства и његових ствари, и колико је номогла у њихову раду, да ослабе и угуше за њих опаенп нокрет. јер она у мало што није покренула у свој грчкој цркви непријатељске осећаје према. Старокатолицизму! Но будући неправедна и штетна, полемика Росисова је још п пуна контрадикција. Наиме сам Росис је раније пмао друге назоре о Старокатолицизму п када је овај још недовољно изнео своја начела, Росис му _је ставио оне исте захтеве, које сад износи Старокатолици.зам и које Росис сматра за недовољне. Као што доноси „Анапласпс"', проф. Росис дајући св. синоду пзвештај о бонским конференцијама 1875. г., иа којима је и сам суделовао, буквално и с очигледним одобравањем је