Српски сион

С 'ј р • 156.

„СРПСКИ

БР. 10.

ипак наскоро потионуто било отуда владајућом у то време у Арменији незнабоштком релнђијом. Но правом апостолу јерменеком Григ(;рпју (који се зваше Лусаворићем т. ј. светлим) пође за руком наново одомаћити Хришћанство у Арменији при конду трећега века. Он је уснео да склони у корист Хришћанства јерменског краља Тиридата III., и замало после тога сви Јерменци морадоше примити нову веру. Око 286 — 296. године Хришћанство беше нроглашено господујућом вером у Арменији, која се по томе и може сматрати првом хришћанском државом. Пошто је сам Григорије био посвећен за епископа митрополитрм Кесаријем (у Кападокији), остаде тај обичај и после њега. Али тако не потраја дуго. Већ за време католикоса Нарзеса великога (351.—В73. г.) обичај тај као застарео и као неодговарајући самосталности јерменске цркве беше замењен установом Синода. Од то доба постаде јерменска црква сасвим независна. Након 80 година иза тога она се сасвим оделила од владајуће тада у царству вере, услед закључака халкидонског сабора, које Јерменци не хтедоше признати. С пропашћу јерменске државе .хришћанско апостолска црква јерменска", како се она иазива, постаде заједно са јерменским језиком једином везом и кариком међу Јерменцпма Духовна иоглавица потоњих, који носи наслов — „врховни патријарх и католикос свију Јермена," живи у Ечмиадзинском манастиру, који се налази у подножју Арарата. Од времена Григорија Лусаворића, који је основао тај манастир, Ечмиадзин служи готово непрекидно као место нребивања јерменских католикоса. Године 1828. потпаде он заједно с једном чешћу Арменије под Гусију. Ечмиадзинском католикосу потчињени су у јерархијском одношају четири патријарха, Сизки у Киликији, Ахтамарски код језера Ван, Јерусалимски и цариградски, од којих прва двојица носе такођер титилу католнкоса (другог реда) и у црквеноЈ јерархији стоје више него друга два патријарха. Од ота четири натријарха ииак се највећим уживањем користи натријарх Цариградски, коме су у иолитичком одношају иодчињена остала три патријарха. Патријарашку столицу у Цариграду основао је први пут Султан Мухамед II. Фати т. ј. „освојитељ", који је наскоро носле освојења Цариграда год. 1401. позвао у Цариград из Брусе јерменског архиенископа Јоакима

и поставио га патријархом, поделивши му духовно поглаварство, а тако исто и светски надзор и јурисдикцију над целом јерменском „раџа" (стадом) у турској царевини. Из5ор патријарха беше тада поверен јерменском народном сабору, који је затим имао султан нотврдити. Доцније су оисежне прерогативе његове све више и више ограничаване, а у потоње време су оне готово сасвим уништепе, а захвалити се зато има турској иолитици. која иде за тим, да искорени Јерменце у Турској. Благодарећи ревној усталости католичких мксионара за време потоњих векова, незнатан део Јерменаца одрекао се старе своје вере и прешао у католиштво. Ти католички Јерменци, познати такођер под именом папских или унијатских, добише 1838. год као самостално, турском влашћу нризнано тсло, засебног натријарха, којему је седиште — Цариград. Сем тога, у првој половини овога столећа појавише се у Турској јерменско-протестантске оиштине, основане понајвише американским мисионарима, иа и ове је Порте првзнала као засебну верску нартију, те им 1847. год. дозволила, да имаду и евоју засебну духовну поглавицу. Но при свем том Јермена нротестаната и католика је пропорционално мало. Римо католичких Јермена има око 60 000, а нротестаната око 40.000 душа. Л. .Б Српека правоелавна дрква ев. Ђурђа у Вараждину Написао Лазар Богдановић парох вараждинеко-вел кањишки. (Свршетак) X. Промена председника и подпредседника и иотгуна одбоЈМ у год. 1885. Лоновни избор иредседника 1886. Под конац 1885. г. наступише знатне иромене у црквеној општини Вараждинској. Оне би се гнатно осетиле и у већим нашим црквеним општинама, а камо ли неће у овој маленој општиви, која је тек почела да живи и да се развија. Два нрава „нрп-Ииа а &епз -а", два творца црквене општине Вараждчнске : Огњеслав Утјешеновић и Милан Врабчевић полазеу стаље мира и еасвим остављају Вараждин, тек што су почели осећати слатке плодове трудова својих. Прв;г се сели у Беч, наскоро долази у Загреб, где је и умро. Други се директно из Вараждина сели у Загреб, где, хвала Богу, још и данас