Српски сион

отр. 188.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 13.

8., 2.; а то бележе они свакако, као неку реткост, као нешто необично страшно. Св. нам нисмо казује, три јеванђелиста нам наводе само један једини случај, да се у једном (Мар. 5., 2., 1ука, 8., 27.) односно у два човека (Мат., 8., 28.) били уселили „многи ђаволи", које је Христос Спаситељ изагнао, али пм дозволио, да се у свиње уселе." Но гле! По знању и уверењу назарена у сваком је староверцу — тако рећи — „легеон" (ђавола,)!! Врло је згодно на то приметио брат, Владимир Димитријевић: Да дивно ли ти назарени тумаче науку Христову! Цео остали свет напунили милијунима милијуна ђавола, само да на њих не би остао ни један, ама баш ни један сатана!" (иста страна). „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што преходите море и земљу, да би присвојили једнога, и кад га ирисвојите, чините га сином пакленијем у двоје већијем од себе." (Мат. 23., 15.) Ако би се свештенство св наше мајке, цркве православне баш и са свих других грехова корети и осуђивати могло, но због греха у приведеним речима св. писма садржаног ни бар мало. Ваистину, православни свештеник не „преходи море и земљу да би присвојио једнога"; то су нризнали и потврдили људи, који су и хтели и смели истини у очи погледати. — Православна свештеника мал' те не бисмо могли укорети и осудити, а са греха — баш противног. — Радећи тако православни свештеник — пуно свестан своје узвишене, истините и спасоносне науке — има свакако на уму оне речи Христа Спаситеља: „ко је жедан нека до|е к мени и пије" (Јов. 7., 37.) — Желиш ли добро — потражи ме, а не да те потражим. Не ћемо бедити назарена ни „књижевништвом, ни фарисејством, а ни лицемерством"; јесу ли они то, или нису, то најбоље зна, Онај, „који испитује срца и утробе" (Псал. 7., 9.) али ћемо рећи оно што јест, и што је добро познато; да они „преходе море и земљу да би присвојили једнога," и да тога ради не пропуштају ничега, што би цељи довести могло. — Шта све они чине, само да би „присвојили једнога" то навести, далеко би нас одвело; рећи морамо, да и службу своју према томе удешавају. Је ли у „скупштину"

дошао какав љубопитљивац, кога би они „нрисвојити" ради били, и за кога су осетили, да га задобити могу; тада певају само оне песме своје, које прелазу дотичнога у њихово коло највише допринети могу; па не само несме, него и читање св. писма тако удешавају, н ако га иначе читају, где се расклопи књига(„Назаренство" стр. 156 ) А тога у правосл. цркви не само што нема, него ни бити не може, а баш и не сме. Био у цркви странац или не био; хтео он прећи у крило православне цркве, или не хтео: у цркви, а на богослужби има се обдржавати одређено правило, и читати за тај дан прописани апостол и јеванђеље. Назарени ће нам, свакако, показати аио- " столе, који су збиља „преходили море и земљу" проповедајући науку Христову. То је истина, али је истина и то, да је међу Христовим и назаренским ,апостолима" грдна разлика : апостоли Христови нити чинише, онога нити говорише онако, што чине и како говоре „апостоли" назаренски. Па онда, сам је Христос наложио својим ученицима, да се ником силом не намећу, да науке своје, односно Христове не натурују, него „ако вас ко не нрими и не послуша вас (изађите) излазећи оданде отресите прах с ногу својијех за свједочанство њима". (Марко 6., 11.) Па слушају ли назаренски „апостоли" Христа; чине ли они тако? — И одвише је познато, шта и како они ЧИНе. (Наетавиће се.) Проповед У трећу недељу Чаеног Поета. (Посшом шрибљижујмо се Богу и ходимо иутем крсша Хрисшовог.) Јеванђеље по Марку гд. 8 ст. 34—38 и гл. 9 стр. 1 — 2. Поклонили смо се данас часноме крсту Христовоме. — Још се нисмо ни исправили од поклона тог, а из св. Јеванђеља зачусмо данас позив Господа нашег: „Ко хоЛе за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој и за мном нека мде." Пре него што вам растумачим то ношење крста, почујте ме мало, браћо, с нажњом! Често у животу са завишћу посматрамо птице небесне. — Човек, као најразумнији створ прикован је стално на ово.ј груди земљи-