Српски сион

С тр . 250

„СРПСКИ

СИОН".

Б р. 16.

изјава, коју је пок. гр. ТаФе дао у аустри}ском парламенту, кад је ондашња опо зиција својим Факцијо зним поступком осујетила по ТаФеу смерано снабдевање државног организма са условимп за правилно функционисање. Гр. ТаФе рекао је тада: „ 80 \уег(1еп тг 1огћуиг81е1п", што би на српски отирилике значило: таворићемб се и крпарићемо и натезаћемо како будемо могли. Госи. Г Б. В. увидио је и сам, да „снабдевање са условима" није могуће без организаторна рада, па вољан по што по то извући се из ћор сокака, и још и нас безразложно укорети, износи накнадно да је у првом чланку рекао. чега тамо нема у том накнадном значењу. Иначе могли бисмо ми овде, баш с обзиром на нама без разлога учињен прекор, госп. Ђ. Б—а упитати, за што он не каза чиме и како да се без организаторна рада номогне макар само нравилном Функционисању автономије, оно о снабдевању са условима да не потежемо? А баш г. Г Б. Б. је то требао учинити, јер се сећамо да]е он у јавности доказивао, да је н. пр. администраторству врело па и потреба у нејасности, непотнуности и противносги иостојећих уредаба. Нећемо да тврдимо, да је можда и такво иисање допринело, да се озго и даље практиковало администраторство. Ал' баш за то што желимо, да се та и друга слична врела трајно затоме. баш за то мора бити сабора и на њему организаторна рада, јер ми не знамо како иначе у автономији да пође на боље, ако се узроци злу данашњем не уклоне. Без тога остаће у најбољем случају све ио старом, остаће погрешке и цразнине и поврх свега кобна клаузула у саб. устројству, на благо си га и нама и автономији, којој ће и даље врховно судишге бити изван автономије, особито ако и даље онамо буду нритицали и они врховни радикални родољуби, који за автономију на речи главу залажу а у животу куцају халком на врата пештанских дворова.... У свези с иитањем о упуштању у рад организаторни на предстојећем еабору, пита г. Ђ. Б.: „Берује ли он — (С. С., односно ми) — збиља, да се организаторски рад на нашем скорашњем сабору уепешно пре-

дузети и довршити може, ако по његовим речима дођу на наш сабор разборити, стручни и родољубни послапици?" Одговарамо јасно : верујемо. Берујемо јер смо убеђени, да би такви и само такви посланици и умели и могли отклонити све сметње успешном раду саборском, као што би за случај невоље, која у тпм нриликама тешко да би наступила. знали иовући логичне конзеквенције аксиоме, да автономија иекључује сваку октројку. Ако оваки посланици не би успели да разреше гордијски чвор наше автономије, ко онда? Ако у ово да не верујемо, у шта онда? Где је у нас еиле, која би тај чвор по нас успешно пресекла? А у злу цобра чекајући, тешко и нама и нашој а-тономији! Ми ову веру гајимо и по резоновању самог '. Т>. В—а. Он сам вели, да би „први задатак нашег скорашњег сабора био, да се обрати ЈБег. Величапству еа адресом, где би се чисто и јасно извело и показало шта је управо узрок што ми законом гарантоване автономије управо не мамо и шта је узрок, што за пуних 30 година евоју автономну зграду пе межемо да озидамо н своје автономне послове у нормалнн колосек доведемо". А на крају чланка очптује, да „са оправданим тегобама пашег овостраног народа треба пред лице ГБег. Величанства да изиђу најбољи, најугледнији и најупливнији синови народа нашег." Кад бисмо хтели бити малициозни могли би сада г. Г Б. В—у рећи, како је то, што он рече о садржини адресе, „Фраза, која хоће да каже све а не казује ништа", и за што он није навео бар најглавпије уз роке, са којих автономије немамо. Акопрем би ми ово г. Ђ. В —а могли нитати; акопрем мисао о депутацији није пи иова читасмо је ово дана у прогласу Народности — а овако инсценирана ни добра; акопрем је врло замашно питање, које се не ломи преко новпнарска чланка, да ли је опортуно и савесно све као свршен и непроменљив чин узети, те са таквим интенцијама ући у изборе и носле у сабор — ми то све овде и за сада остављамо на страну и нитамо само толико: кад г. Ђ. Б. по 1 орњим речима од оваквих посланика