Српски сион

Вр. 33.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 555.

тујмо како је у других народа и у кући туђо.ј. Останимо у својој. Јер и у кући нашој није све, као што би требало да буде, иа да нам је све добро и напредно. А наша се кућа нас највише и тиче. Свештеника особито. Јер зар српском свештенику може бити веће бриге, зар га се може што више тидати, него његова света дрква православпа и у дркви светој мили му народ српски! Зар српском свештенику може радосније срце заиграти, а душа веселије пропевати, него кад види, да му је стадо на окупу, да му је народ у вери чврст, постојан и поносан; у дркви својој весео и задовољан; на дому блажен и светао ; на свакоме нослу вредан, истрајан и напредан;, од Бога благословен, а од сваког поштован ; свагде виђен и славан ?! Али, тако свугде није. Много нам је стадо расуто; није свугде на окупу око свога пастира, око ча<Ља крста и света олтара. Миога се овца одвојила и лута тужно по планини и брегови заблуда разних, замамљена преварама лажних учитеља, лажних пријатеља свакојаких, поколебана у светој вери праотаца својих. А таких учитеља и иријатеља народних је данас много, који палазе рачуна свога, да грешност, лаковерје и неукост браће своје, — на своју руку, а па љихово зло — употребе лукаво и вешто. А доста је оиет — туго наша — и Срба, којима је милија лаж од истине, а слађе зло од добра ма којег; који затварају очи да пе виде светлост, затварају унш да не чују истину, одбацују добро да могу чинити зло. Има Срба, који бегају од цркве своје, а траже скупгатине људске; који одбацују реч Божју, а примају за готово казивање људско, јер им је милија грешна мудрост људска, него вечна и најсветија истипа Божја. И зато су многа места у светим храмовима празна, а празнина та јечи. као што лелече јадна и растужена мајка, кад јој се чедо одметне и каменом на мајчину љубав баца. И зато у многим храмовима тужно и сетно песма одјекује, јер дрква нариче за неком децом својом, као што тужи мајка за из1убљеним сином.

И зато се у пеким домовима српским не чују свечарски тропари, нити се деца крсте нред икопом, крстом и босиљком. Не напаја се душа чељади њихове мирисом измирне, нити јој срце заиграва пред трепетом божићне воштанице. И зато бива у Србина много јада, који му напредак прече, дане загорчавају, а невољу множе. . . И зато глас српског иастира и пролази даиас крај затворених ушију, јер је по неки Србин, слушајући глас лажних учитеља и пријатеља народних, затворио душу и српе већ и гласу цркве своје. Не слуша се реч ии Архинастира, јер се данас по неки Србин, за љубав тих учитеља и пријатеља. одриче и светога Саве. .. Па то је оно што болети мора свакога Србина, који на Бога мисли, а коме је срећа и будућност Српства мила и најмидија од свега на свету. Јер, колико би Српство сретније, а Светосавска нам српска црква православна славнија била, кад би се слушала реч са олтара Божјег и са овога светог места, кад би се слушала реч Богом постављених пастира и Архипастира црквених и народних, а не реч лажних учитеља и пријатеља по зборови и буџаци, — реч, која се нротиви и Богу и срећи народној ! Па зар срнски свештеник да не процвили јадом највећим, кад види Србина свога, да се одродио, ирадедовске вере одрекао, веру оставио, образ погазио и нонос српски изгубио? Зар да пе проплаче душа српскога свештеника, Богом даног учигеља и пријатеља пароду своме, кад види Србина свога, да је на зло ношао, у пропнст срнуо; да му лажни учитељи и пријатељи трују ч кидају душу, а срећу разоравају ? Зар да не пуца срце у грудима српског свештеиика верног, кад види Србина свога, е више верује ма коме на сокаку и по зборови разни, а да не слуша пи пастира ни Архипастира свога, кад му, иснред олтара Божјег и иначе увек, а са срца и из душе српске и свештеничке, казује реч Божје истине и љубав српског осећаја ? Зар, да нас не заболе љуто, све нас мила браћо, кад и номислимо, да има и таких Срба, који рад Николе мрзе на св.