Српски сион

Б р 33.

„СРИСКИ СИОН."

председником судбене далате, Исус Назарећаннн на крсну смрт међу два разбојника. Велика и доставерна сведочанетва народна сведоче ово: 1) да је Исус Хрнстос варалица; 2.) цаје бунтовник; 3.) да је ненријатељ закона; 4.) да издаје себе за Спна Бсжјег; 5.) да се издаје за дара израиљског; 6.) да је ушао у храм у пратњи народа, који је носио палмове гранчице у рукама. . . Заповеда (Иилат), да Га Корнилије, први центурион (стотник) спроведе на место казне. Налаже се свима богатим и убогим лицима, да не бране смрти Исусове. Сведоци, што су потписали ову осуду, ови су: 1.) Данш/о Тобани, фарисеј; 2.) Јован Зоровавељ; 3.) Рафапло Тобанн; 4.) Капет, чпновник." Осуда је пзвајана на кованој плочи. Таква кована плоча послана је свакоме племену. Плочу, о којој је реч, нађоше француски краљевски комесарп у једном суду од белог мрамора, приликом раскопавања у Аквнли, у краљевству Напуљском. Копију с ње купио је лорд Говорд за 2.890 франака Но колико је овај с вишег гледишта важни докуменат доставеран, тешко је просудити пре, него што о њему сво.ју рекну учени богослови и историци. Л. Б. Припоелано.* Славнол1 уредништву „Заставе" у Нпвом Саду! У уводном чланку 118. броја „Заставина", пита писац тога чланка и ово: „Агдеје нриход од манастирске штампарије? Зар о њој нигде рачуи да се иолаже? Зар је она основана о Јеремићевом трошку, па да он њеним приходима располаже и никоме рачуна не даје? (с. ех.) 0 овој ствари хоћемо разјашњења." Кад хоћете, хоћемо и да вам га дамо, у колико се питања тичу нас. Али не каквог хоЛете него каквог заслужуј ете. Ево вам га. Горе именовани управитељ Срнске Маиастирске Штамнарије је такав од 1. јануара 1895. За г. 1895. и 1896. положиоје — кадје требало и коме је требало — рачун о нриходима и расходима, као и о целокунном стању те штампарије, еа на то односећим се извештајем. Рачун за г. 1897. положиће, тако исто, кад томе време буде. А ти рачуни јесу и биће тако чисти, јасни и ттотпуни, да са њихове чистоће и уредности може унравитељ ове штампарије ил.унути у лице свакој хули и моралном кесеџији, који га ма чиме и ма на који, па и на овај „Заставин" инФамни начин, жели да осумњичи у погледу тих рачуна. Да, то уредништво и његова писца сматрамо достојнима, рачуне поменуте штампарије ирегле дати, овластили би их, да дођу у канцеларију ове управе, да им се ти рачуии и нокажу. Сва* Без сваке одговорности уредништва. Ур. —

ком хонентном човеку спремни смо то учинити уз надлежно за то овлаштење. А писца „Заставина", до год не докаже, да унравитељ са штампаријиним нриходима расиолаже тако, као да је штампарија његовим трошком основана; и до год не докаже да он о штампаријиним приходима (а сигурно и о расходима?) никоме рачуна не даје, и да се у онште о штампарији нигде рачун не полаже — овлаштени смо сматрати једном гадном и проституисаном индивидуом, недостојном, да јој икаквог даљег разјашњења дајемо и с њом се у разрачуњавање упуштамо. Овлаштени смо на то, ин®амним смером његових нитања и тврдњи, каквима кукавице и бандити револвер-штампе обичају нападати Лзудеиз журналистичких бусија, а којима писац „Заставин" хтеде напасти и нашега управитеља. А и славно то Уредништво, које се показало солидарним са тим поступком журналистичког бандитства свога сарадника, сматраћемо све дотле сукривцем његовим, те по томе и морално идентичним с њиме. Ако је славно то Уредништво мислило, да је требало и да се имало о манастирској штамиарији „нотегнути питање" и у Сабору (115. бр. „Заставе"), сигурно у правцу наведених у 118. броју „Заставином" тврдњи, онда је само одгодом Сабора уштеђена брука оном заступнику, који је хтео и намеран био на себе примити тако гадан и бесраман посао. Да је том Уредништву стало до напретка ове штампарије, не би ју омражавало црквеним општинама и т. д.; не би њене интересе штетило и спречавало, као што је — чинило. Али, њему није стало до тога. То Уредништво се до данас показало непријатељем ове штампарије, и ако је знало, да је она добро оиште , да јој је цел и сврха интереса оиштег , а никако снекулативна. Изатоје смешно, а и дрско, кад се сад о њеном напретку токорсе брине. Но и бсз његова пријатељевања ова је штампарија напредовала. Има ко се за њу брине. Напредоваће и од сад. И њени чисти рачуни биће јој и од сад нонајвећи — пријатељ, У Карловцима, 7. (19.) августа 1897. Управа Српоке Манастирске Штампарије.

Изјава. У интерпелацији, коју је ставио г. Сима пл. Богдановић Синиша у сједници српског православног народно-црквеног сабора, од 9. јула 1897. н. ст. кал.. а штампаној у „Србобрану" од 12. (24.) јула о. г. бр. 79., има навода, који се мене посредно и непосредно тичу, те на које сам дужан, за љубав нравде и истине, одговорити. У интерпелацији се описује ситуација иочев од избора госи. Еразма Барчића и с тим наводно у свези стојећег „праведног страдања" бившег капелана Петрињског Михајла Мсдаковића, па све до Гомирске „брашнаре".