Српски сион

С тр. 816. „СРПСКИ СИОН. н

товању саборских посланика обавља се нов избор следећсг дана. Ако би се гласови и онда на две једнаке части иоделили, онда се трећи избор обавља трећег дана, иак ако ни овом приликом не би било резултата, онда решава коцка између оне двојиде, између којих су сви гласови наједнако подељени били. 12. На кога по горенаведеном начину надпе апсолутна већина гласова, тога повереник проглапгује изабраним архијепис копом и митрополитом. 13. Сабор подноси Његсву Величанству председником и великим бележником нотписани акт о избору, ради најмилостивије потврде изабраног архијепископа-митрополита. 14. Сабор оставши сакуиљен чека, док не стигне превишња одлука о потврди. 15. Кад ова стигне, нови митрополит, ако је епископ, увађа се од сабора у ми трополитску столицу; ако је пак митрополит између обичних свештеника изабран, онда се изабрани подвргава каноничном испитивању архијерејског синода, пак ако је за достојног пронађен, посвећује се, и од митрополијске конзисторије уводи се у митрополитску столицу. 16. Нови митрополит по приспелости превишње потврде нолаже заклетву верности нред Његовим Величанством. (.Свршиће се.)

Доказ Божјег бића кретањем свијета. Од Мишела. С Француског превео Јован Узелац свештеник. (Наставак.)* IV. У опће, кад човјек не би знао, да су двије хипотезе њима неопходно нужне, и да је њима свако средство добро дошло, морао би се чудити, што атеисте вјерују у могућност вјечитог кретања, а уз исто вријеме са одушевљењем прихваћају теорије најслободнијег еволуционизма. Заиста, свака еволуција, сваки развитак претпоставља неку реалну полазну тачку, која може бити веома далеко, далеко ; али та тачка не може се смјестити и релеговати у не* Иза 44. бр. „Срп. Сиоиа" о. г.

В р . 49

измијерну бесконачну прошлост без икаква почетка, а то се је атеистама већ више пута пребацило. Да можемо растумачити садање стање свијета, морамо свакако иретпоставити, да је за његов развитак требало времепа, много времена. Наши учењаци, кад срачунавају трајање епохе геолошке, и пред њом развитка нланетарног, не оскудијевају на времену. Они узимају године и вијекове пуним шакама, и рачунају на милионе, и то им Је весеље. Најумјеренији не задовољују се пи са 25 милиона година, да прорачунају вријеме и размак између текућег стања земље и епохе садашње. Други хоће 75 милиона, неки опет 100 милиона година; и ни мало ие иоиуштају од свог рачуна. Нек' им је на вољу. Ми се не ћемо њиховим рачунима ни мало противити, шта више, можемо им казати: Узмите госнодо још више вијекова, бар то пе кошта ништа. Нек узму, од воље им је. још сто милиона година, ако им је потребно ; и нек додаду још толико милиона година, за размак, који је протекао између гасовитог и текућег стања земље Ми не ћемо то пи тврдити ни порицати ; него ћемо се само с једним питањем задовЈЉИти. Ал ипак не ћемо признати, да се иде до бесконачности у прошлости. Прелијетајућ, дакле, у мислима те милионе година, који застрашују и саму Фан тазију, долазим до епохе у којој је гасовито стање још трајало, и у којој је оно, што је имало постати нашом земљом, било расплињено у неизмијерној свемирској маглици, од које је постао сунчани систем. Физичари нам описују те маглице, као гомилу неизмијерно растањене материје, у којој се елементи налазе у двоструком кретању: једно је кретање иривлачивости, које опредјељује све иојаве свијетла и топлине, које отуд настају; а друго је кретање од имиулса, који је претходио концентрирању свију маглица у једну хомогену масу. Морало је, дакле, бити већ кретање у свијету. Откуда то кретање? Питам ли то Физичке знаности, не ћу добити одговора. И сама мекапика ћути. Дошав више или мање изврсним индукцијама до маглице, она се уставља и не тражи ништа