Српски сион

С тр . 196.

„СРПСКИ СИОН. а

Б р . 13.

не само опће спокојство, но и саму егзистенцнју њихове отаџбине. У осталом тешко је замислити сву лакомисленост и заблуду таког суђења. Како је могао синедријон мешати народни покрет произведен чудесима и учењем Исусовим са политичко религијозним узбурканим таласима Јуде Галилејца? Није ли исказивао Исус најбуднију опрезност опровргавајући народну лажну представу о Месијанству, васпостављању царске дпнастије и ослобођењу народа? Зар није Он с негодовањем одбацио царску власт, коју су Му нудили?* Зар није Он свагда и свуда, па чак и у Јерусалиму избегавао име „Месија", које се и друкчнје могло тумачити, и није ли се зар постарао. да му даде правилно и јасно тумачење? Није ли зар плаћао данак и иоштовао рласти? Сва та факта била су очевидна; чланови великог савета нису престали пратити Исуса и пазити на сваки корак Његов од самога почетка Н>егове делатности, па и они су све то морали знати. Али скуа злонамерних људи гори је него свака ноједина личност. Завист, ниске- страсти, предрасуде заслепљују и помућују још већма њихов разум. Првосвештеници не могоше опростити Исусу, што омаловажаваше њихове сујетне обреде, којих поштовање богаћаше служитеље религије. Фарисеји су Га мрзили, што им .је пороке откривао, лажно учење њихово порицао, жигосао њихово лицемерство; особито их је раздражио силан утецај Његов на народ, и то, што је Он по њихову мишљењу, приписивао себи већи вначај, него и сам пророк Мојспје. Аристократска класа, коју сачињаваху садукеји, бојала се Исуса, а и презирала Га. Они се бојаху, да Он, придобивши народ за себе, не направи нереда у земљи. Бојећи се Римљана, зазирали су они од свакога покрета народне буне. Све је боље него неред и буна. Мир, па он ма шта стао, ето то је најбоље. Чувари закона, нуни свога достојансгва, само су тако судили о стварима и људима; на тој су тачцч они непоколебиви. У великом савету имали су садукеји већину. И првосвештеници који водише своје порекло од знаменитих нородица, као Фавија, Камита, Кантара, Ане и др. били су сви садукеји. Дакле они ће бити без милосрђа према Исусу. * Књ. III. гл IX. Месијанска криза у Галилеји.

Те знамените године неки Јосиф, по имену Кајафа, био је врховни првосвештеник и иредседник великог савета. Од времена изгнања Архе био је он прва личност и вршио таке две високе дужности. 1 У историји Исуса Христа та личност јавља се први пут. По свом високом официјалном положају имаће он од тога времена велики значај међу непријатељима сина Божјег у кобном расплету Његова земнога живота. Он ће Га осудити и предати смрти. Његово име жигосано крвљу Исусовом изазива жалосну усномену у свима Хришћанима. Као и сви његови претходници у току читава. по столећа био је Кајафа влади нонизна иришипетља. Управитељ Сирије, Валерије, Грат, постави га за првосвештеника 18. год. 2 видећп без сумње у њему улагивала, као што су били и они првосвештеници, који постадоше оруђем народнога ропства. Понтије Пилат, нрокуратор у Јудеји, кад је посгао управитељ Јудеје, затекао га је у том звању и ценио га је. Кајафа је био садукеј. 3 Но о колену његову, које је свакако знаменито и од утецаја било, нема никаквих података. Он је био ожењен ћерком старијега првосвештеника Анне, уваженог вођа своје странке и нријатеља Римљана. Пет синова његових један за другим вршили су дужност првосвештеничку. Тај брак ојача и утврди владу Кајафину. Кад .је Пилаг 35. год. ослобођен од дужности, Кајафа је остао на своме месту, и тек следеће године буде свргнут од Вителија. 4 Његов одношај и његово владање у великом савету, који се сабрао да изнађе мере против Исуса, доказује његову жестоку, властољубиву и у исто време, подлу природу. Неколико речи његових оцртаће његову моралну слику и сву грубост његове странке. 1 Кад му већ досадише колебања и препирке његових садругова грубо им примети : „Ви не знате ништа; и не мислите да је нама боље да један човек умре за народ, него да народ сав иропадне. 2 Тако из натријотизма и у интересу земље, тај последњи доказ, кога се држи грозна власт да себе оправда и који је служио многим ста< Ас». V. 17. IX, 1. 2. ХХШ, 2, 3. и Стар. јуд. XX. 10; X, 9. 1. 2 Стар. јуд. ХУШ, 2. 2. XVIII, 4. 5. з ) ша. V. п. 4 Стар. Јудеј. ХУШ. 3. 4. 1 Војна јудејек. 8, 14. 2 Јован, гл. XI. 49 — 50.