Српски сион

С тр . 258.

„СРПСЖИ сион

Бг. 17.

ФОНД СВЕТОГА САВЕ ЗА СРПСКЕ НАРОДНЕ ВЕРОИСПОВЕДНЕ ШКОЛЕ у карловачкој митрополији Песма је, коју доносимо данас на чеду листа, позната широм ио Српству. Толико се година она декламује и у школама нашим и јавно по забавама нагаим, да већ нема места српског, где није декламована и вигае пута, али бар једанпут зацело, а зна је ваљда свако Српче на изуст, те су је од дечице и родитељи толико пута слушали, да је и они скроз знају. Па не треба ни да кажемо, од кога је. Ко зна тако уговети души и срцу српском и у детета и у одраслих, као он, он, који је и ову песму спевао, из срца свога певао у срца наша, као и толике и толике друге. И ми, ма да је та песма толико позната, и баш зато, што је толико позната, хватамо, ево, прилику, да је, и опет, изнесемо пред душу наших читалаца као шешеп^о, као опомену, као глас с неба, који никад не бисмо смели губити из памети, никад, нити када нам дечица тек протепају прву речицу, нити када се веселимо, нити када тугујемо. Ми смо Срби, као Срби, у нашим овде крајевима већ на ивици пропасти своје. Без школа, без наших народних шкода — сурваћемо се, као да нас није ни било, — „друмови ће пожелети Срба . ..", — цркве ће нам се саме затворити, јер у њима неће бити кога да запоје, — српска ће реч изгинути. . . Без школа, без народних школа — нашто нам Матица, нашто Позориште, Богословија, гимназије, учитељске шкоде; — нашто привилегије, сабори, автономија и сва борба наша; — нашто нам фондови, све штипендије, и све царске и деспотске задужбине са светим моштима и реликвијама; — нашто и „Застава", и „Браник", и „Србобран", и „Бранково Коло"; — нашто све — све што имамо, и сви, што нас има, кад се одрони нај јачи темељац камен из основе нашега народног културног живота?! Та, ми смо већ „на брегу наше несреће". Најближе покодење наше осетиће зло, које већ данас зија над нама; осетиће га још већма, јер ми, који смо заиамтиди Мидетићево доба, који смо учествовали или бар из прикрајка са побожноћу гледали оне одушевљене митинге и бакљаде и с одушевљењем слушали оне србасте говоре, када су на те митинге и из српске кнежевине додазили матадори слободњаци, да даду одушке свом слободоумљу и српском неограниченом родољубљу; ми, који смо запамтиди, када

се на магистрату усрзд Новога Сада вила српска тробојница поред мађарске. када је ограда у Новосадском шеталишту била омазана црвеном, плавом и белом машћу; ми, који смо, као гимназисте са својим професорима, ишли на мајалес у Футошку шуму кросред Новога Сада са српским тробојкама, певајући или плачући уз пратњу к. п. к. МШг.аптшк- е, ону онда још често и много певану: „Где је српска војводина"; ми се још таворимо остацима из оних ружичастих дана, из нашега детињства; али — ах, ти с.е дани више никад повратити неће, јер ко не види, с болом у души, како су наши дани све бдеђи, како су нам јунаци све ређи, а соколима гнездо тек још у приповеци? Ми данас канда најзкешће србујемо још, када потргнемо ону страшну клетву Косовскога мученика, а тицало се питања важних по свецедо Српство, а избора тек каквог општинског кметића или пољара; па кад тамо дођемо, дођемо без оне поуке, коју треба да смо у срце усадили баш после онога ведикога догађаја, из кога смо ону клетву (и изгледа зар само ту клетву) научили, те се опет, бар нај и најчешће посвађамо; а странка, која победи, слави тријумфе, као да је Косово освећено... „Та, да смо Срби, та, да смо људи, та, да смо —", зар бисмо смели, у овако злим нашим придикама, и на шта друго помишљати, него на тај детињи очај и вапај!? Не, не! Историја нас наша учи, да је наш народ један добар, један врло истрајан народ, народ који зна прегнути и жртвовати много и све, кад дође одсудан час. Али је горка истина, да, без морања, без невоље, обично дочекамо, често својим немаром, често својом лакомисленошћу, — одсудан час. И још се нисмо усаветовали, те смо ево дочекали дванаести час, када нам ваља спасавати народне школе, а још до нас стоји њихов спас. То нас, ипак, још теши. Е, па то нас је навело, да донесемо, и опет, ту песму. Наша је деца лепо декламују, ми је често са сузним очима слушамо и дивимо се, како је богодани песник лепо сложио и срочио; али — наша народна школа је још увек сироче. Песник- нам је дао што је знао, што је могао; али се наши џепови, и оних којима „може бити" као и оних којима не може бити, још увек чешће отварају на глас од цимбала и тамбура него на детињи вапај: „Дижите школе"!