Српски сион

Стр 546

„СРПСЖИ

сион*.

Вр. 34.

Причешћивање под једним видом заиста су ј почели уводити у Ческој тек за Карла IV., који је као мудар државник хтио. да се већ једном уреди црквено стање, те од кад је подигао универзитет, латински обреди узимају све већи мах. То иотврђује и сам Каменски: „Око 1350. г., за цара Карла IV., први пут се чуо и видио у Ческој безбожни обред причешћивања иод једним видом. Већином су радили на томе талијански, фрацуски и њемачки богослови и магистри, које је Карло иозвао за професоре на нови универзитет у Прагу и студенти странци, који су се ту јатомице скупили, те својим примјером многе привукли томе обреду." А за што Карло тражи од пане, да допусти служити словенски у свој Ческој? Он је 1348. г. издао закон (Маје81а§ СагоНпа), у коме проглашује латинску вјеру за државну у Ческој, те заповиједа, да се сви сиале, који је не признају. Но шта се могло учинити с толиким народом, који је једнако тражио сло венско богослужење, причешћивао се из чаше и т. д. Није их могао све спалити. а дати им слободну народну цркву, Карло као добар дипломата није могао, с тога је тражио за такве служења на словенском језику и тиме би се та опозиција нод притиском јаке римокатоличке цркве морала умирити. Али шта је био толикој опозицији један манастир! С тога, кад .је Карло прогласио римску цркву за државну, вјерско пптање, које није дотле било ријешено, појављује се у највећој оштрини, из које се у брзо родише вјерски и политички вођи Хус и Жишка. Тај покрет вјерски ночиње одавати од себе јаче знаке живота одмах, чим је Карло издао свој законик. Помислите, иза тога закона напушта из ненада своју дужност присни друг имиератора Карла, његов тајник, љубимац дворски, каноник Милић; он на један пут жртвује све богатство и поче да приповиједа покајање, говорећи да се 1346. г. (баш оне године, кад је Карло IV. дошао на Чешки пријесто) родио антихрист и тиме је хтио рећи, да је тај антихрист управ чески владар, а папа и његови прелати само су му савјетници! Ето какав се протест дигао против најмудријег и најдражег ческог владаоца, јер се усудио дирнути у народни вјерски живот. Милића затворе, те је и умро у затвору, али је црквени покрет све више растао, При крају XIV. виј., осим слу-

жбене латинске цркве, у Ческој је било в.јерских друштава. која се још нијесу била од ње јавно одијелила, али су се скупљала „по кућама и сакривеним мјесшма", да чују проповиједи на народном ческом језику, те 1391. г. чески племић Јан из Милхајма подиже чувену у Ческој историји витлејемску капелицу, да се у њој приповиједа на ческом језику. По патронатскоме праву над том капелицом Милхајм изабира 1401. г. за проповиједника у њој магистра Јана Хуса и од то доба излази на јавност рад Хусов, који је дотле био у универзитету. Сад нам мора врло упасти у очи, како је могао Хус постати управ вођ црквене опозиције ческе, која је очевидно ишла за тијем, да се ослободи од римске цркве и тражила, да се и на даље смију слободно чувати и штовати стара предања, која иотичу од старе православне цркве ческе још од св. Методија. То је тијем чудније, јер је Хус све дотле био универзитетски професор, а прашки је универзитет баш гледао, да учврсти науку римгке цркве: он је био само оруђе латинизације. А зашто баш да натрон витлејемске капелице, у којој ће се проповиједати само на чешком језику, нозива Хуса за проповиједника! Не може се доказати, да ли је Хус по своме рођењу припадао оној опозицији, која је сачувала стара православна предања, јер се не зна ништа о његову роду и васпитању у младости, али из тога се види, да је Хус осјећао као и она вјерска опозиција, јер се иначе не би примио проповједничке дужности у капелици, која је подигнута управ за оне. који су били уз стара предања. Историјска је истина, да је било унутрашње свезе међу православним крштењем Ческе и Хусом. Та се веза огледа у томе, што је народ сачувао њеке чисто православне обреде, а особито то свједочи у онће народни дух. Најбољи доказ нек буде за то: причешћивање дјеце, које је било у обичају у Ческој, а то је чисто православна практика. Чим је Хус издануо на ломачи, латини дижу читаву грају на Хусите, јер они дају „дјеци, која не могу и не знају јести, иричест под оба вида." Хус о томе причешћивању никад не спомиње, као да га је сам измислио Не, оно је било у обичају и прије њега. То је такав обред, који Хус не би никако могао измислити као вас-