Српски сион

С тр . 580.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 36

био непосредни нретходник иоменутоме горе архимандриту Гершићу Лаврентију. Свиколиии ти Архимандрити раковачки и потоњи епискони српски били су чеетити настојатељи, људи од велике науке, многогодишњи проФесори у гимназији и у богословији Карловачкој, јуристе и јурати, а један је међу њима и цензуру адвокатску ноложио; сви су они били изредни слависте, наравно нрактичне слависте но један је од њих и славенску граматику саставио, нрву после граматике Смотријскога, коју је Павле Ненадовић, митронолит негда Карловачки у Римнику дао препечатати за српску јуност; сви су били добри Немци и изврсни Латини, бољи Ј1атини од многих Таблабирова и вицишпана угарских и сремских. Но сви ти и таки раковачки архимандрити оставили су на миру у манастирској књижници номенути рукопис јеромонаха Раковачког Максима и може бити да су нримајући управу манастирску један од другога из састављенога и од обе стране потписанога инвентара манастирске библиотеке дознали и за поменути рукопис, но иа томе је и остало, и сама помисао, да опишу тај и остале рукописе, храњене у књижници свога манастира, или, што би још боље било, да критички на свет, а о тро шку тада, што се ирихода тиче, понајјачег Фрушкогорског манастира Раковца, толико је од њих била далека, колико је далек исток од запада. Они, дакле, нису ни на свет издали, ни само описали тај раковачки рукопис, у ком су службе дванаесторици српских светаца и животи већине од тих ерпских светаца, већ је рукопие тај описао тадањи нроФесор у Новосадској гимназији, и опет не ни — ић ни вић, већ Словак и Луторан, II. Ј. ШаФарик И да ШаФарик није оиисао тај рукопис јеромонаха Максима, ми данас не би ни знали, да је игда било рукописа, у ком су први пут сабране у једно из рукописиих минеја и засебних „посљедованија" службе главним српским свецима; и Даничић не би могао у својој лекцији о тим службама ни онолико рећи, колико је рекао, већ би с Божидарова гатампана Свборника одмах прешао на

штампани г. 1761. Србљак, Синесија Живановића; а тада не би ни ја овде морао жалити, кукати и ламептовати штојепро-. пао онај Максимов рукопис, јер не би ни знао да је иропао као што су иропали многи други рукописи и старине наше! Јест, ШаФарик је први и последњи описао тај раковачки рукопис калуђера Максима — и није он описао једипи и „јединствеии" и једноставни тај рукопис, већ је описао и многе друге старе рукописе које је годинама тражио, и нашавши их проучавао по српским манастирима, у Карловачкој митрополитској и у другим библиотекама и код нриватних људи, између којих нарочито сномиње С. М. (а то је био Самуило Маширевић, потоњи патријарх српски), и тај опис сраских писмених. споменика, као преодницу својих српских паметника или „Мопитеп1а зегђјса" приопшгио у „\^1епег ЈаћЉисћег с1ег 1л1ега1иг" за г. 1831., за који нацрт, као и за н.егово друго мало позније дело „ЗегМзсће Бебекогпег" у нас се скоро иије ни знало све донде, док и једно и друго није покојни Јован Суботић, примивши уредништво „Летописа" М. С., у тим Летописима у српском преводу прионштио. За такве ствари и старине српске Срби Стратимировићевог и Станковићевог времена (од 1790 —1842.) нити су марили, нити разбирали много, а нису се баш ни разумевали у тим стварима и то ни онолико, колико је марио стари патријарх срнски Пајсије у ХУП. и митрополит Карловачки Вићентије Јоановић-Видак у ХУШ. веку. Словепац Јернеј Копитар и Словак II. Ј. ШаФарик — оии су први учитељи, они су пробијали лед, они нам отварали залепљене очи, они су учили, проповедали високим гласом и показали нам како треба ценити и сабирати „народно благо", „народне умотворине", скупљати, издавати на свет и видело и проучавати нисмене наметнике, старине и остатке из боље и славније или жалосније и јадније прошлости наше. Но ми Срби — „ми лењиви и носљедњи српски род" — како нас је још плодни онај писац, мних Теодосије из ХШ. — као што је мислио нокојни Свет. Вуловић — у животу св. Петра Коришкога,