Српски сион

С тр . 670.

.СРПСКИ СИОН."

Нр 42

(44.). Адам. носилац најсавршенијег тела човечјег, јесте само „душа жива". Госнод. који је иримио исто тако тело, јесте „дух, који оживљава". Зрно без сумње јесте скуп материјалних делића, али оно није тело, и ако носи у себи тело у могућности (37. — 88.). Једном речи тело је јасна и одређена (Кол. II 17.) тамошња маниФестација духа Као таково оно није исто што и цух, него су и дух и тело две различне и ако нераздељене стране једног и истог бића. Тело је иродукат творачке силе онога духа, који се у телу открива, т. ј. и Господа и духа човечјег, као образа Божјег. Из зрна непосредно ствара тело Бог (I. Кор. ХУ. 38.), дајући у животу биљке снољашњи образ својих савршенстава; тело човеково се ствара и иодржава творачком силом човечјег духа. То стварање свагда бива саобразно унутрашњој садржини духа, који ствара, откуда се и на животу тела човечјег реФлектују различпи момепти живота духовног. Једипство тела и духа је тесно и пераскиди.иво. И појам главе не садржи у себи неонходно нредставе о лубањи, мозгу и т. д. Глава је центар, а тако исто и регулатор живота тела. Тело, као начело несамостално, мења свој облик непрестано нод творачким деловањем духа и саобразно променама живота његовог (духа); мења свој спољашњи облик и телеспа глава, као начело самостално. Али како при свима променама суштина тела осгаје иста, као израз исговетности личности, онда тим више суштина главе мора бити непроменљива. Живот Господа, који је глака у црквеном организму, у својој суштини свагда је непроменљив. Али он има свој спољашњи израз, који се такође може назвати телом; и тај израз, непроменљив у основи, има своју видљиву природу, према, намерама Божјега промисла. Реч н. пр. јесте без сумње облик телесног живота и, као такова, она је спољашњи израз извесног нроцеса духовног живота. Али друга је била реч Божја, када је „рекао Бог: да буде светлост, и би светлост, и друго су речи, које је говорио на земљи Син човечји, Госнод Исус Христос — и ако је унутрашња основа речи, т. ј. Божанствени живот, и у једном и у

другом случају остала иста. Тако је и једиио тело Господње мењало и мења свој вид према намерама Господњим. Тело младеица, које је лежало у јаслима, тело, које је гладовало у пустињи, тело, иреображено на Тавору, тело, које је висило на крсту, лежало у гробу, тело чувствено, које је седело за вечером и у исто време давапо ученицима у виду хлеба и вина, тело, које је васкрсло, које је прошло кроз закључана врата, и тело, које је јело рибу и мед — без сумње су једио и исто по сунггини, али неједнаки по виду; тако Господ открива Своју суштину сваки пут у облику, који најбоље одговара нашој потреби. И у Евхаристији се сваки пут свакоме верноме даје исто једино и недељито тело Христово у пуном његовом саставу и ако у облику хлеба и вина. Но под тпм облицима верии свим евојим суштаством, и телом и духом, постаје учеспиком свег божанственог живота. Овде се он не само морално сједињује с Богом задобијањем божанствене светости; него као и апосголи, „који су слушали, виделп својим очима, разгледали и пинали рукама 4 '. Реч живота (I. Јов. I. 1.), верни се у тајпи евхарисгије спаја и са самом појавом Бо^а у п.егову телу. Ту постојп потнупа и свестрапа заједница с Божапственим животом У овом случају премудрост Божја налази за пајсходније обући Божје једињење с телом и духом верпога у облик кушања хлеба и вина. Тако је Госггод хтео спасти род човечји нојавом својом у облику човечјем, и Он прима наше тело и живи, као човек, у нашем телу. Нотребна је вернима, као чувствено-духовним бићима, видљива, духовно-телесна заједцица с Богом, — и Он се сједињава с њима. претварајући хлеб и вино, те материјалне стихије, силом св. Духа у своје тело и дајући их вериима. Неонходна је појава Божанственог живота у целој заједиици оних, који се спасавају, и ту заједницу, која живи животом Божанственим, чини Госиод својим телом. Дакле Црква, као тело Господње, јесте створ, спољашње откривење и носиоц живота Божанственог, — и у том ванлоћењу живота Божјег састоји се сва суштина