Српски сион

О тр . 770.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 48

царства Израиљева; та нада у победу правде у човечанству била је иова моћ, коју је Хришћанство унело у незнабожачки свет, који је већ очајавао. Наступило је ужасно доба, — изгледало је. да је та моћ исчезла, а нада ирешла у очајање. Када је, наиме, Аларих заузео и разрушио Рим сав се хришћански свет грозно уплашио; душе, које су веровале. почеше сада сумњати, питајући: где је моћ Хришћанства, и где је спасење? А свет незнабожачки је викао: све су те несреће, са нове религије Христове. Тада је блажени Августин охрабрио збуњену савест и успоставио наду хришћанску својом одушевљеном књигом „0 граду Божјем разјасњујући људима судбине божанског Промисла у историји човечанства и истинитост учења о царству, које није од овога света. Од тога часа, па до данас, у епоси друштвених несрећа, у пламену насиља и разврата друштвеног, колико се иута подиже то исто нитање у хришћанском свету! А ми смо сада у таковом времену, када ночиње, као што нам се чини, поново оживљавати старо, давно већ исчезло незнабоштво, а дижући главу своју, тежи да надвлада Хришћанство, одричући и догмате и установе његове, па шта више и морална начела његова учења, — када нови проповедници, слично незнабожачким филозоФима старога века, са злобном иронијом обраћају се к остатку верних с речима: „Ето к чему је довело свет ваше Хришћанство? Ето шта вреди ваша вера, што је искварила човечју природу, одузевши од ње слободу страсти, у којој се састоји срећа!" Па, да ли се већ не губи, иред силним наиором старог незнабоштва „нобеда што је свет победила, вера наша?" Не, она остаје потпуна, у св. Цркви, о којој је рекао Оиај, што ју је подигао : „врата адова неће јој одолети." Она чува у себи кључеве истине, и у наше време, као и у сва времена; свако, ко је од истине, слуша њен глас. У њој, нод застором слика и символа, садрже се силе, које ће од свуда сабрати, што је сада расејано и обновити лице земљино. Када ће пак то бити, зна само Онај, у чијој су власти времена и године.

А међу тим, од самога почетка Цркве, нестрпељива срца, горди умови непрестано траже нокрај Цркве, а иротив ње, нова учења, која треба, да обнове човечанство, испуне закон љубави и правде, те удоме мир и срећу на земљи. Гледећи чудно протуречје, међу учењем Христа Спаситеља и животом Хришћана, који саставл>ају Цркву Христову — они бацају кривицу на Цркву с њеним установама и норичући Цркву, која од иочетка Хришћанства постоји, мисле, да ће утврдити место њеног, своје, по мишљењу њиховом, очишћено учење Хрисгово, одељено од Цркве, а изведено но њиховим назорима из иосебних текстова Јеванђеља. Да чудне заблуде! ЈБуди, потчињени истим страстима и истом греху, ком је потчињено и сво друштво, што их окружава, људи, једне природе са свима, која не чини што хоће, а чиии што неће сами себе престављпју једииима у духу и јављају се као непозвани учитељи и пророци. То је слично томе, као кад би, на име, они уображавали, да стоје на непомичној тачци, док се сав свет и они заједно с њиме окрећу. Рушећи закон, оии сами нису кадри створити нов закон, из оних делова и црта иотпунога учења. које одбацују. Поричући Цркву, — они, ипак, иду за тим, да подигну своју цркву са својим проноведницима и служитељима; а ако им то пође за руком, понавља се и код њих исто оно, што су осуђивали и иротив чега су устајали: — са^о с новим умножењем лажи и притворства, те безумне гордости, која се тобож над светом уздиже. Гордост ума, у свези с презирањем осталих људи, који су истог тела и крви с њима, креће их, да стари закон разруше и нови створе. Они заборављају, да онај исти божански Учитељ, чије име они призивају, по кротости и смирености својој, није хтео ни једне црте у закону да измене, већ је сваку црту оживљавао духом љубави, који је у њој скривен. Осуђујући догматизам и обредност, оии сами најпосле постаЈу ограничени и властољубиви догматичари устајући иротив Фанатизма и нетрпељивости, постају сами најгори Фанатици и гонитељи ; нрогшведајући