Српски сион

„СРИСКИ СИОН."

Вр. 5.

последњих се сходио одлуци и наредби саборскога одбора од 9. (21.) јуиа 1898. бр. С. 0. ово наглашује. Доиуна је додашак на инвентар, какав је био у целини концем 1897. Према том доиуна инвепшара за 1898. има садржаваши искључиво иромену т. ј. умиожење (прираст) или пак онадање коренитог иметка у гјд . 1898-ој. И шаква дотупа, а не цео инвеншар има се сачанити и односно поднети саборском одбору у онолико примерака, у колико су и основни инвентари били сачињени и поднесепи саборском одбору. По себи се разуме, да и додаци (доиупе) морају бити снабдевени истим насловима, рубрикама и обликом, као што су и основни инвентари зготовљени с том само изпимком, да се на овима има исиисати „ Додатак за 1898 и . Под насловима, где није било про мене ваља иснисати: „ Нема мромене и - а у колико је настунила каква нромена, има се под односним насловима ставити: „Прираст", односно: „Опадање". А ношто се дешава, да надањем једне врсте иметка прирашћује друга врста (н. пр. из уложене готовине набављени прибор), то се та околност има код „опадања" дотичног наслова у примедби навести, а тим новећана друга врста под одређени јој наслов као „нрираст" увести. Најносле се славни архид. админ. одбор позива, да учини најсходније и строго расноложење, да му се односни додаци инвентара за 1898. најдаље до ночетка марта ноднесу. Славни архид. админ. одбор нак има све додатке за 1898. ноднети саборском одбору уз навод, да су нримерци равногласни, најдаље до 3. (^5.) аирила 1898. У Карловцима 2. (14.) јануара 1899. Георгије с. р. Патријарх. НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. 0 ев. Сави. (Свршетак.) Још би могли говорити о књижевном раду Савином и његових последника, и писаца и дела црквенога карактера — свију па и Првовечанога Ераља. Јер је брат Савин и као световњак, у колико су то онда били владаоци,

легендарнијн него и он н употребљује више библиских речи и фраза у биографији рортел>а им „Житије и жизн светаго оца нашего Симеона." Таки су даље Доментијан, Теодосије, архиепископ Данило, Григорије Цамблак, Константин филозоф — Костеначки, натријарах ГГајсије и непознати писцн службн и пролога Србима свецима Књижевност да кажемо правна, законодавна, такођер је углавном доиуна црквеним законима, и као друге листине, хрисовуље, повеље на словенском језику, докле црквеном, и богословским стилом све. Исто летописи, кронике, родослови. Зборнике као енциклопедије, у којима је било ствари потребних и корисних и за свакидашњи живот, опет су писали калуђери, по свом начпну дабоме. Богомилска књижевност, где су и одкуд су улазиле стварп из народа и у народ, не мање је била така као и ондашња забавна — бвлетристика. Једном речи, пошто су зачеци и организацнја сриске државе палн у доба хришћанства, то су природно, као код старих и сувремених незнабожаца на почетку друштвеног им развитка нослови жарца и иевача т. ј. литерата, тако код нас и осталих евронских народа у средњем веку уједно спојене биле функције хришћанског свештеника и књижевника. Кад по томе, за време државног расула и запустенија „средиигга књижевности" српске земље и поморске, предмет онога, што је замењиваше народу, јавнога говора и песама на саборима око светиња његових, где се једино још могаше наћи и видети у некој целини и маси, — бејаху предмет књиге неписане, осим службе и молитве, слава и хвала покрај небеских и земаљских им бивших господара, владалаца и јунака, као онамо Бога и богова и њихових угодника и помазаннка, умиљено спомињ/ћи уз то своје натриаре и владике, проте и свештенике, игумане и калуђере, који нам спремају приступиште горе. — А на освитку XIX. века, с којим се заметну нова интеграција и развитак, заноче исто српски УаЈез, певач и нророк, кад унаточ њиховом пророку викну, да „Турака више бити неће" у Србији, започе. велим, и српски Тиртеј, Вишњић, величање народних ослободилаца, нову епопеју, не друкчије него молитвом Вишњему, и наивним узајамним позивањем у помоћ и на освету Божјих угодника и светитеља. У чему се јасно види, и по диференцијацији световног поете