Српски сион

О тр . 692.

„ ОР11СКИ СИОН. л

^р. 43

јем становницима својима рече ми: ни.јесмо ми тво.ј Бог. Питао сам небо, сунце, мјесец и звијезде, али ријечи њихове бјеху: нијесмо ми онај Бог. кога тражиш. Тада се обратих свијем нредметима, докле досизаше око моје и рекох им: ви ми рекосте, е ни.јесте мо.ј Бог, шта ми можете рећи о њему? И они сви завикаше громко: он створи нас и . Еле, кад би свака ствар имала уста и могла говорити, свака од њкх безусловно бк прослављала Бога исповиједајући: оп сшвори мепе. Томе нас учи и псалмопојац Давид кад вели : „ Небеса казују славу Божју и дјела руку његовијех гласи свод пебески. Дан дану доказује и ноћ поИи Јавља. Нема језика нити има говора, гдје се не би чуо глас његов." Но не свједочи једино мртва природа тако громко о бићу Божјем. Још гласније свједочи о томе живо срце у грудима човјековијем или савјест. Незнабошци нијесу имали онакав закон какав даде Бог Јеврејима, па ипак и они не бијаху без закона. Ако ли је био незнабожачки син непослушан оцу своме или га није прихватио у старости његовој, осјеЛаше и он, да је рђаво успостуиао. Исто тако кад је убио незнабожац један другога, осјећаше убијца, да је починио злочин. Код богослужења, како је познато, приносили су незнабошци боговима жртве, чиме су јасно показивали, е се сви осјећаху грешницима, тражећи од богова да им опросте гријехе. Тај осјећај грјешносги улијевала им је савјест. Савјест дјелује у грудима сваког човјека, било да га чува од зла, било опет да га казни због гријеха. Кад човјек хоће да ма што згријеши, а она се буди и говори му: не чини тога. Тако је н. пр. било са Јосифом, кад га хтједе завести жена Пентефријева. Тако би и са Рувимом кад чу, да су скаеила браћа његова, да убију Јосифа. И нуто! што рече савјест Рувиму, то баш тражи Бог од нас у шестој заиовијести, а што рече савјест Јосифу, то изискује Бог од нас у заповијести седмој. Према томе је савјест као глас Божји у човјеку, који му казује шта је добро, а шта оиет рђаво. И баш као што глас неког човјека служи као објава и ненобитни доказ да то лице битише, тако исто и савјест — тај глас Божји у човјеку, доказује нам непобитно биће Божје. Она је дивно дјело Божје у човеку. Неки учењак вели: два ме предмета доводе до највеће побожности и чу-

ђења; звјездано небо нада мном и савјест или наравствени закон у мени". А други онет благочастан човјек овако говори о савјести: „савјест је моја огледало, испред кога не могу сакупити ни један порок, тужилац, који ми не да мира, свједок , коме не могу ускос говорити, судија, коме се не могу опријети". 0 томе наравственом закону, што га имађаху и незнабошци, вели апостол Павле: ,,Јер кад незнабошци не имају закона сами од себе чине што је ио закону, они закона не имају&и сами су себи закон: они доказују да је оно нашсано у срцима њиховијем, што се чини ио закону, будуКи да им савјесш свједочи и мисли међу собом туже се или иравдају ". Под законом разумијева се овдје закон који даде Бог Јеврејима, а нод чинима закона, чини или владање, које изискује тај закон Божји. По ријечима аиостоловијем вршили су те чине незнабошци сами од себе, т. ј. ушљед унутрашњијех иобуда, по нагону савјесги своје, која или је опгуживала човјека ако је учинио зло, или га оправдавала, ако мишљаше, да није био рђав поступак његов, или ако га је можда ко други навео на зло дјело. Добра је савјест. највеће добро и благо на земљи, јер она је глас Бож.ји, који повлађује човјеку. Врло је згодна и важна у том погледу ова прича: „Једаред препираху се између себе богатство, наслада, здравље и савјест о томе, које ли од њих пружа човјеку највеЛе добро. Богатство рече: „ја сам највеће додобро; све што се прохтије људима могу постићи иомоћу мо.јом". На го нрихвати насладз,: ја сам највеће добро, јер ме људи купују тобом". — Тада ће повикати здравље: „највеће сам добро ја; ви се никоме не милите, ако мене нема". — „Зар да сте ви, богатство, наслада и здравље," рече им на то савјест, „највеће добро људско? 0, никада! Јер гдје мене нема, ту је слаба хасна од вас; несретан је без мене чак и онај који постоји." Али ипак изгледа чудновато како да нијесу незнабошци позналп Бога, ма да бијаху кадри да нознају правога Бога из видљиве ирироде и гласа своје савјести. Чак и образовани незнабошци као н. нр. Грци, Римљани и Египћани бпјаху груби пдолоиоклоници. Како да то разјаснимо? Свеги Иринеј вели : „Бог се не познаје без Бога". Да људи право упо-