Српски сион

С тр . 266. „СРПСКИ СИОН." Б р .17

1БЕГОВА СВЕТОСТ, ПРЕУЗВИШЕНИ ГОСПОДИН ГЕОРГИЈЕ БРАНКОВИЋ архиепископ и митрополит карловачки, и патријарх орпски. Његова царског и апост. кралевског Величанства прави тајни саветник, австр. императ. ордена гвоздене круне I. степена кавал.ер, краљ. српскога ордена св. Саве као и кнеж. црногорског ордена Данилова великокрсник итд. итд. итд. Данашњи патријарх сриски Георгије БранковиЛ родио се у селу Кулпину, у Бачкој, 13. марта 1830. године од оца Тимотије, пароха у Кулпину. и матере Јелисавеше рођ. Бикар из Сомбора. Изучио је основну школу од г. 1836 —1840. у Сенти, куда му се је отац г. 1833. за пароха преселио. Ту му је први учитељ био г Бура Николић. Прва четири гимназијска разреда свршио је од г. 1841 —1844. у евангеличкој гимназији у Старом Врбасу, под славним уиравитељем Михаилом Годром, с одликом, којом је приликом добио прву награду, златан дукат. Пети и шести разред свршио је у Баји, а тадаљу тако звану филозофију у Нађкерешу г. 1847. и 1848. Ту га затече година 1848-ма, са које мораде науку своју да нрекипе. Г. 1849. постане у Сенти варошки подбележник, у којој је служби остао до октобра г. 1852. Г. 1852. почетком октобра, ступи у Ср. Карловцима у богословско училиште и сврши исто концем јуна 1855. годиие са одличним успехом. Дана 13. новембра 1855. ожени се са Јеленом Пешићевом из Септе, а благоупокојепи епископ Бачки Платон Атанацковић прими свршенога богослова г 1зорђа Бранковића у конзисторијалну канцеларију, да се ту вежба у црквепој администрацији. Дана 6. (18.) децембра 1855. године, а лицем на св. Николу, зађаконио је епископ бачки Платон Атанацковић свог младог и даровитог богослова, а вредног раденика у конзисторији Бачкој, Ђорђа Бранковића, у катедралној цркви Новосадској, у којој је тога дана прва архијерејска служба одслужена, од како је обновљена била. 0 Божићу 1856. г. рукоположио га је за јереја и доделио оцу његову Тимотију за капелана, а кад је отац оболео, ностане син 1857. администратором очипе парохије у Сенти. Ни две године није протекло, а млади свештеник Ђорђе буде именован за окружног протопресвитера и унапред је већ као такав признат био од Сомборске црквене општине за пароха Сомборског, јер је ова дала изјаву епископу Платону, да ће онога признати за свога нрвога пароха, који буде постављен за протопресвитера Сомборског. На ПреображеЕве 1859. произведен је за нроту, а прве недеље за тим дошао је у Сомбор. Као многогодишњи Сомборски прота задржао је у цркви онај добар ред, који је заостао од проте Василија Ковачића, јер је сваки дан држао цело иравило, дакле и саму литургију, која је у то време у целој јерархији нашој носведневно само у Сомбору држаиа. При богослужењу увео је добар ред и лепо појање, особито у недељне и празничне даие. Често је проповедао, и проповеди су му биле веома вешто сачињене и у чисто етичком јеванђеоском духу. Овим проповедима умео је проиоведник веома успешно утицати па хришћански морал код евоје пасгве, у коју је тиме улевао љубав према прадедовској вери православној. Такове савесне службе расадник био је он и у подручном евештенству протопресвитерата Сомборског, а тако причају то и данас савременици онога доба. Године 1861. именован је прота Ђорђе Бранковић од Земаљског Школског Савета у Темишвару за унравитеља српске учитељске школе Сомборске, и то почасно звање вршио је с највећом вредноћом све до 1872. год. За то се време много заузимао он око унапређења и унутарњег и спољашњег живота српске приправничке школе Сомборске.