Српски сион

С тр . 382. „СРПСКИ СИОН." Е р . 24.

дима; сликамо и Пресветога Духа онако, како се Он јавио у виду голуба. Ако нам пак њекоји, поради поштовања светих икона, нребацују идолопокжшсво, то ми тако пребадивање сматрамо за ташто н бесмислено; јер ми нпкоме другоме не служимо, већ само једноме у Тројиди Богу. Свете пак поштујемо на два начина. ЈЈрво, с обзиром на Бога, јер ради Љега ублажавамо Свете; друго, с обзиром на саме Свете, у колико су они живе слике Божје. Уз то, поштујући Свете, као слуге Божје, поштујемо свете иконе преносно, — односећи поштовање првообразима: јер ко се клања икони, тај се кроз икону клања првообразу (ономе, кога та икона приказује); тако да се никако не смије дијелитп ноштовање иконе од поштовања онога што је на њој насликано, већ и једно и друго остаје у јединству, као што је част, која се исказује дарском посланику, нераздјељива са чашћу, која се исказује самом Цару. Она мјеста, која узимају иротивници из Писма за потврду своје бесмислености, не користе им толико, колико они мисле; напротив, она се сасвим слажу с нашим мишљењем. Јер. читајући Божанствено Писмо, ми испитујемо вријеме, лице, примјере и узроке. Па ако зато нађемо, да један те исти Бог на једном мјесту говори: т соткорн сш'к кблшра, нн подо= кЈА, да не поклонншнсА, ниже посл^жишн ил!к, а на другом мјесту заповиједа да се направе Херувими. и а-ко уз то видимо у храму направљена изображења волова и лавова: то све ми нећемо схватити сујевјерно (јер сујевјерје није вјера); већ, као што смо казали, узимајући у обзир вријеме и друге ирилике, долазимо до правилног разумијевања. Ријечи: не соткори сек'к кблшрл нлн подовја, ио нашем разумијевању. значе то исто, што и ријечи: не клањај се туђим боговима, не служи идолима. — И тако ће од Цркве сачувани, од времена Апостолских, обичај клањати се светим иконама, и служба, која припада јединоме Богу, остати неприкосновеном, и Бог неће протусловити Својим ријечима. А што се противници наши позивају на свете Оце, који тобоже говоре, да је ненристојно клањати се иконама: то нас јопг више заштићавају ови свети мужеви, пошто они у својим расправама устају против оних, који светим иконама исказују поштовање Божанско, или уносе у хра-

мове слике покојних својих рођака; такве поклонике они анатемишу, али не норичу нравилно поштовање Светих и светих икона, часнога Крста и свега горе сноменутога. А да су се свете иконе још од Аностолских времена употребљавале у храмовима, и да су им се вјерни клањали, о томе нам многи свједоче, с којима заједно и свети 7. Васељенски Сабор изобличава свако јеретичко исмијавање светиње. Пошто овај Сабор на врло јасан начин даје разумјети, како се треба клањати светим иконама, кад проклиње и одлучује оне, који исказују иконама поштовање Божанско, или који називају православне, који се клањају иконама, идолопоклоницима: то и ми с њим заједно нредајемо анатеми оне, који исказују или Светоме. или Анђелу, или икони, или Крсту, или светим моћима, или свећеним сасудима, или Јеванђељу, или чему другоме што је горе на небу, и што је на земљи и у мору, онакву част, каква приличи јединоме у Тројици Богу. Исто тако анатемишемо и оне, који поштовање икона називају иконослужењем и зато им се не клањају, не поштују Крст и Свете, као што је заповједила Црква. Ми се клањамо Светима, и светим иконама онако, како смо казали, и сликамо их за украшавање храмова, да би оне служиле неученима мјесто књпга, и да би их побудпле на подражавање врлинама Светих и сјећању на њих, да би ириномогле на умножавању љубави, да бдију и да сваки дан призивају Господа, као Владику и Оца, а Свете — као слуге ЈБегове, помоћнике и посреднике наше. Али јеретици осуђују и саму молитву благочастивих к Богу, и ми не разумијемо, зашто они по највише поричу молитву монаха. Ми смо напротив увјерени, да је молитва разговор с Богом, мољење пристојних добара од Бога, од Кога се надамо да ћемо их добити; она је узношење к Богу, благочастиво, управљено Богу расположење; тражење у мислима небеснога; лијечење свете душе, пријатно Богу служење, знак кајања и тврдог уздања. Она се врши или у самом уму, или у уму и у устима. У вријеме молитве ми гледамо доброту и милост Божју, осјећамо своју недостојност, испуњавамо се чувством благодарности, завјетујемо се да ћемо у напријед бити Богу покорни. Молитва кријепи вјеру и наду, учп трпљењу ? испуњавању заповиједи и особито