Српски сион

СИОН."

Но још лепшу и идејалнију слику у начину слављења ман. слава показала нам је овогодишња слава у Ман. Беочину о спасову дану. Вредни млади настојатељ т. др. Летић проф. богословије, нун идв' јала и најплеменитијих тежња и жеља за дркву и народ срп. православнн, увидео је добро изопаченост паших слава, те је у свом манастиру, најдостојпије овогодишњу и прву своју с-лаву прославио онако како треба и Бот заповеда. Ова слава је била у потпуном смислу достојна имена славе црквене и народне. Млади г. настојатељ се руковођен горњим идејама из све снаге трудио, да прокрчи пута новом начину слављења; да буде у потпуном смислу духовна слава, где .је душа највише имала хране и уживала, јзр је сав дан славе испуњен био лепим сходним п за народ удешеним проповедима. У каквој душевној радости нођох на славу у Ман. Раваницу, да се ноклоним св. моштима срн. свеца и мученика кнеза Лазара, да се напојим снагом душевном пожртвовања и љубави према верп, црквн и народу своме; то се пером описати неможе, то се само осећати може. А с таким душевним расположењем — држим — да су сви посетиоци долазили. Јер осим обичног значаја славе, има ова баш слава са срп. гледишта дубљи значај. У ман. Раваници је српска највећа светиња, која својим светим ал мртвгш моштима ожиВЉава и буди у нанарода срп. свест да не клоне, храбри га да у бедама п мукама које га сналазе издржп, и да у искушењима жртвује себе за опћу народну ствар. Око гроба тога највећега мученика српекога, скупља се сваке године о слави на хиљаде срп. народа. Тај' народ долази с надом да ће се напојити вером у боља времеаа, вером у своју моралну снагу, и да се душевно (препороди) роди, да се ту над овим светим кивотом, историјским спомеником наше пропасти, духом вине у прошлост своју и да се ту научи, осведочи да нам слоге треба и да нам је неслога страшна нропаст и расејаност по свом свету. То огњиште срп. славе, срп. прошлости треба сваком да пружи и душевче и физичне снаге за даљи рад, треба да та слава буде какву изложисмо горе. Слава у Ман. Беочину дала је леп пример вредном г. Игуману народне задужбине нам срп. Ман. Раванице г. Сегрији Иопићу, којега иначе задахњују и одушевљавају племените тежње и идејали: те је он колико су му материјалне и моралне снаге допуштале све спремио и преуготовио, да та слава буде достојнија него досадање јој друге њене.

Ту је славу увеличао својом посетом и богослужењем сам високопреосвећени г. епископ Митрофан са своја два прндворна ђакона. На бденију је говорио дивну проповед г. др. Геор. Летић, протосинђел, професор богословије и настојатељ Ман. Беочина о страшном суду и у свези с тим о покојању и исповести тако дпрљиво, да је сва црква пуна народа као један човек не тремице с великом пажњом слушао страшне муке грозећи се сваки и осећ&јући сваки на душн свјој терет греха. — - Само си могао чути јасне тешке уздахе, које се неотице отму из груди којег грешника или грегавице: „ох боже мој."! На дан саме славе говорио је о св. литургији високопречасни Господин Архимандрит крушедолски Анатолије Јанковић, опет врло леп говор за народ, истакао дубок значај ове славе за цркву и њен наравствени утицај н последице на народ п његову будућност. На самој литургији је нроизвео г. енископ вредног настојатеља ове свете куће г. Сергију за игумана по опуномоћењу и жељи ГБег. Светости срп. патријарха г. Георгија. На св. литургији појало је румско цркв. певачко друштво складно и лепо. Појутарје славе је одређено за спомен умрлим ондашње куће братији и настојатељима. Ту је сада сходну беседу држао г. др. Геор. Летић о Србима свецима. Народа је било као и сваке године врло много. Лепо време, сунце топло греје те својом топлотом још већма загрева и онако раздрагана срца. Сви ови моменти су утецали те овогодишња слава ман. Раванице не оста онако празна без смисла и њеног трајнијег значаја, него се ипак попела до неке висине тако, да је народ отишао са славе с другим уверењем, другим осећајима и расположењем кућама својима, да им каже да нисмо сироте, него да имамо својих светитеља, који се за нас Богу моле да нам помогне, да нам даде снаге, да одржимо све невоље и победимо све препреке у животу. Вратио се сваки окрепљен духом св. Лазара и вером у бољу и лепшу будућност срп. цркве и народа. А после славе наста у ман. Раваници оиет она света тишина, умукао жагор, песма, весео кикот младежа, само се чује онај весели пој славуја п жубор несташна потока. А — св. оци осташе да се опет и даље мирно и побожно моле Богу и св. Лазару за себе и за сав народ српски.

X