Српски сион

Б р . 28. „СРПСКИ

Плавшевпћ из В. Бечкерека, и Јелисавета Стојановић из Сомбора; три кандпдаткиње због недовољног успеха из мађареког језпка упућене су, да после три месеца полажу пспит пз мађарског језпка. ПГест кандпдаткиња добпле су оспособљење^ које важе само изван уже Угарске. (Да забележимо.) Од ГЈетровданског сабора 1897 г. па до најновије представке одбора деветориде, дакле, кроз пуне трп године, наше протуавтоиомне опозидије нпсу престајале декламовати, како се сабор морао разићи, „јер се није могао одрећи свога права, које му саборско устројсгво даје, да сабор сам одређује свој дневнп ред, самостално". Већпна саборска донела је такву и саборску одлуку и сабор би одгођен, оставивши целу автоиомпју ,у траљама". И „Бранпк" је ту одлуку саборску славио п величао као „дивно, мушко, достојанствено, одлучно и разборито држање сабора". Декламовао је народу, како је сабор том одлуком „сјајно оДбранио право народно и саберско", какоје њоме оставио „велику тековпну за потомке наше"; да је том одлуком: „извршепо једпо крупно дело" и т. д. и т. д. Браников Д напнсао је г. 1897, после те одлуке и одгоде сабора, и ово: „Саборски посланици могу задовољни отићи својим кућама; одбили су дрски иападај на народно п саборско право, сачували су образ и оправдали су поверење народно". Ипаче да није било тога нападаја са дневпим редом, саборска већпна бн радила и спта се нара дила у саборници г. 1897, јер је била „пуиадобре воље"! Тако говорн и одбор деветорице у представци од 25. јуна о. г., баш дословце овако: „...п мада је већпна тога сабора билн пуна добре воље, да од своје страие све и сва учпнп, како бп се у свима гранама нашега народно-црквеног автоном ног живота успосгавпло редовно п законпто стање, ипак се том сабору није дало ни да приступи своме законитом раду и . „Само због тога , што сабор није допусгио да му се од страпе кр. поверенпка (?!), против разних и несумњивпх одредаба §. §. 8 и 10 саборског устројства, прописује дневни ред, кр. поповереник је седнице сабора на нензвесно време одгодио." Тако је писано бнло и по „Бранику"; тако су трубиле протуавтономне странке наше све до 25 јуна о. г. Још нам је забележити, да је познатп Д и последњу представку одбора деветорпце овако прославио: „ова представка је достојно завршена акцпја саборских посланика у корист народпе ствари^. „Српски на-

СИОН." С тр . 4Е5

род мора благосиљатп родољубиви рад одбора деветорице и мора бити захвалан овим народним борцима" птд. птд. Тако је писано још у 77 броју Бранпка о. г. Ми смо не једаред доказали, да се сабор иије морао због „дневнога реда" разпћи, јер да се је то питање могло обићи. Доказали смо, да саборска већпна и није инсценирала сукоб с Круном (кр. поверенпк је бно само извршплац Крунинпх захтева и одлука) због дневнога реда?! Доказалп смо, да је цела акцпја са дневним редом бпла само маска акцпји против Устава и органнзаторне радње, која се никако неда пзлучпти из опих „свију грана автономног жнвота", о којима представка говорп. Доказали смо, на основу свега тога, да је цела ларма и галама о октронсању дневнога реда бпла за опсенпти простоту, иароду песак у очп, неискреност нрема народу и обмањивање народа п пусто хвалпсање саборске већине. И кад год смо то доказали, били смо из опозицијоних табора нагрђени. А данас после свега тога? „Браник" (79 број) потврђује истинптост п разложпост нашега ппсања. Судбппа је хтела, да исти онај Д то учинпо, у моменталној искрености. „... Нпје спор био само о томе, да ли влада сме сабору ирописивати дневин ред, јер и ако је обарање делокруга сабора, кад му се прописује дпевни ред, то би се веЛ могло саоразумети односно управо доскочити влади. Знали бп и посланнци оно, што бн измислпо „ЈТојдов" писац, (а што им је предлагано и у сабору), па формално тешко$е савладати .. . Истина је, и ми вам отворено призиајемо : нијесамо о томе реч, да ли влада сме прописивати дневни ред". Тако казује данас „Браннк" и његов Д, и тиме је најбоље карактерпсао „крупно дело" из г. 1897, као једпу ништарију, без које је могло бити и требало да буде, а своје досадање писање о том „крупном делу" као разметљпво и смешно хвалисање. Да иропалом „крупном делу" нпак и данас одржп важност „разборптости", признаје данас „Браник", да је акција протпв дпевног реда била управо борба протпв Устава. А да оправда борбу протпв Уста^а, велп, да је влада хтела „ ироиисати штатут у ком су осакаћена народна ирава". А то је пирампдална неистина и измишљотина. Круна је захгевала, да сабор узме у иретрес Устав, а како ће тај Устав сабор из свог слободног претресаизиетп пред Круну на превишњу потврду, то сабору нико није прописнвао. Но, о томе смо ми доста већ наппсали. Иосле трн годиие „Браник" је, дакле, иризиао