Српски сион

о^ С Х С %

Год. X.

Број 38.

НЕДЕЉНИ ЛИСТ ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЕТНЕ И АВТОНОМНЕ ПОТРЕБЕ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ШИТРОПОЛИЈЕ КАРПОБАЧКЕ. СА БЛАГОСЛОВОМ СВЕТОГ СИНОДА. УРЕДНИК: Протопрезвитер Јован Јеремић.

ВЛАСНИК: Њ. Светост Српски Патријарх Георгије.

У Ср. Карловцима у недељу 17. септембра 1900.

ЗВАНИЧНИ ДЕО.

Услед овлаштења односно молбе Његовог Високопреосвештенства господина Никанора епископа Темишварског, изволео је високопреосвештени госнодин Лукијап епискон Будимски за пароха у Чоки изабранога и нотврђенога Владимира Вулишића, сврш. богослова из Темишвара, дана 8. (21.) септембра 1900 г. за ђакона, а дана 9. (22.) септембра и. г. за презвитера, и монаха манастира Бездина о. П л атона Марковића истога дана за ђакона, а дана 10. (23.) септембра п. г. за презвитера у Будиму рукоположити.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. Има извјеених тренутака, кад не можемо ништа боље учинити, већ подићи евоје главе и погледати на небо. Од дра Крауса, превсо с немачког Милан Поповић, Особпто и важно иреимућство човјечаје састоји у том, што он не иде по земљи с обо-

реном главом, као животиња, већ има усправљен положај и с усправљеном главом ноносито иде као господар над животињама. Тај усправни положзј, тај нрави ход, не пољепшава само његова облика и не даје му само при свој њежности његова узраста изврсне јачине и чврстоће, већ му даје још и многе друге користи. Колико ми послова не би могли обављати, ако бн своје тјело, као и други створови морали к земљи сагнути и својим се рукама у ходу служити! Како нас напротив чини вјештим усправљен положај, наше к небу усправљено тјело за најтеже, најуметнпје иослове и радове. Како далеко боље можемо око себе погледати! Како нам је лакше спазити све, што се пред нама и поред нас збива! Колико даље можемо својим усправљеним лидем прегледати дијелу природу, цио створ Божији! Али што је још више, тпме, што имамо усправљен стас, кадри смо изнад себе погледати, и посматрати лијепо небо, коЈе је Бог над нашом главом разапео. Да, изгледа, као да је човјека сами састав његове нрироде позвао: Дигни своју главу, и погледај, изнад себе на небо. И изгледалоје, да људи заиста тај узвик своје нрироде од искони разумију.