Српски сион

Стр.

„СРПСКИ СИОН."

вр. 2.

Јест, и исказати па и посведочити, јер речи захвале као и речи заветовања, стеку тек онда вредности праве, ако их и делима крунишемо. Христос је и науком и делима спасао род људски; науком и делима, па и самим окрвављеним крстом мученичким. Но баш зато, што је крвљу својом запечатио начела, којима је пало човечанство подигао и Богу усинијо, баш зато је својим узвишеним начелима и иобеду извојевао, трајан темељ науди својој ударио, да пред њом човечанство и данас пада на колено, а нравославље и данас се заноси анђелском и небеском песмом: „Слава во вишњих Богу, и на земљи мир, во человјецјех благоволеније". Па том славом одушевљен, тим миром опасан и поткрепљен, крочио сам у средину твоју, драга духовиа паствс моја, да те у духу посетим и обгрлим Архииастирском љубављу својом, и да те на толико поучим и упутим, на колико ми је и срца и снаге преостало иза промучених мука, што сам издржао под големим ударом тешке судбе своје У свима досадањим божићњим поздравима својим учио сам вас и на срце вам нолагао, да љубите веру, језик и име своје, ово недељиво тројство и целокуп српских осећаја. И данас ћу да вам предочим важност и светињу наше лепе вере нравославне, без које нам нема станка ни опстапка, нема наде ни утехе, нема славе ни заноса; јер Србину нема славља без својога православља. Том вером православном иснодизани су и опасани молитвени храмови наши ови свети и непробојни градови напш, у којима налазимо најблагословенијега крова и уточишта вечном душевном спасењу ; налазимо најпоузданијега склоништа и хранилишта црквенонародним светињама, на којима се сунчамо до миле воље, заиосимо, одушевљавамо и славимо славе своје радосно, безазорно, слободно, отворено. Том вером крени се душа, снажи и соколи срце наше, па у заједнини додају крила и уму и духу српском, да ирелете преко бела света, да зароне у дубину

зпанствености светске, а од светих самосвојних аманета српских да се не откину. Таква је моћ у вере, таквим су благом обасути — вечни бедеми њени. У тој вери, у тој својој цркви иравославној сачували смо језик и име срнско, сачували јединствене народне обичаје, сачували духдуху, животживоту народњем. На нрагу тога светилишга иашег, невали су и певају слепи певачи — а уз јеку од срчских гусала — гласовите народне несме наше, и нреузносе у њима бесамртна дела и имена јупачких и родољубивих предака наших. И та гудала, што се нревлачила по струнама на јаворгуслама, превлачила се уједно и но најосетнијим жицама и живцима врела срца и побожне душе Србинове. Све су то самосвојие особиие наше, што нас везују једиог за другога, и прате пас у заједници од иостанка до растанка, од иовоја до нокрова. Па у тој и такиој свести, с тим и с таквим расположењем срца приступајте ведра чела и побожне душе светом храму Божјем, и молите се Богу и Богородици за спас и здравље своје и својих, и измолите благослова на сваки отпочетак часног, промишљеног и поштечог рада и деловања вашег. Не клоните духом и кад наиђу на вас мучни и црни дани, јер су у живот уткани и верди и мутни часови, и стазе живота људског иосуте су и слашћу и горчином овога света. Не клопите, већ по урођеној јачини срца и духа српска подпосите мушки и одважно свеколике судбинске ударе, с крепким поуздањем у Бога и у вечну правду, да ће се развгдрити и над вашом главом, и да ће доћи сунце и на ваша врата. Наш се парод од памтивека крепко одавао милости и правди Бога великога, па је у тој нобожиости својој и цркву своју вазда љубио, ценио, па кад је затребало и живот свој за њу залагао. Знао је Србии од увек, колико дугује својој цркви, што му је сачувала неокрњеп ћивот народног и духовног блага његова, што га је у најсудбоноснијим да-