Српски сион

Стр. 66.

„ОРПСКИ СИОВЛ

В р. 4.

Српкиња Субогичанака, поздравила јубилара овим говором: „Поштовани господине, драги земљаче наш! Кад се оно снремало језгро срнске интелигенције, да вам честита 40-годишњи књижевни рад у „Матиди", у том храму српске просвете, у ком сте ви од ране младости своје све до данас радили неуморно на унапређење књижевности и просвете српске — похигала је и Суботичка добротворна Задруга Српкиња, која Вас поиосом убраја међу своје почасне чланове, да даде и најмања видљива знака свога саучешћа у том одликовању. У то имевамје спремила споменицу, у коју ће, као што се надамо, сви присутни ваши поштов чи, а п остали, који пису овде, уписати после своја имена спомена ради. Споменица ће та се брзо наиуниги именима поштовача ваших, али усиомена ваших заслуга трајаће вековима и соколиће млађи нараштај, да буде вама раван, на да уложи све своје знање и умење на срећу и напредак просвете српске п милог нам народа српског. Живели дуго и здраво на радост и дику свију нас!" После тог ноздрава предаде млада говорница јубилару Споменицу, коју су саме задругарке од црвене кадифе зготовиле и укусно и богато златом извезле. На првом листу Споменице те стоји лепо написано: Суботичка добротворна Задруга Српкиња свом почасном члану А. Хаџићу приликом 40-годишње прославе његовог књижевног рада 1859—1899. На другом листу овај натпис: „Пиши, збори мудро, статко, дуго, много, нек се чита, нек се ори, где се српска реч говори". Г. Хаџић изненађен тим указашш му знацима љубави и оданости, у лепом језгровитом говору свом изрекао је како свсјим Суботичким поштовачима тако и Женској Задрузи своју најтошшју захвалност на почасти, која му је указаиа скромном, ал' и срдачном прославом рада му просветиог и књижевпог. Он, истина, није иријатељ светковинама, које се приређује у част и славу живих људи, који су стекли заслуга за народ свој; алп му је у овом случају инак мило, што су драги му земљаци тим чином својим свету срнском сјајно засведочили, да умеју ценити рад људи, који су живот свој посветили народу своме. Он од своје стране, налазио је и налази сву награду за рад свој у уверењу, да је увек, као вераи син народа свога, савесно и поштено вршио поверене му дужности. То му је слава, то дика и понос. После тог говора не беше краја усклпцима „Живео!" и срдачном, својском здрављењу. „Ер. Коло".

У Старој Србији. (Посве&еве Рашко-Призреноког митрополита.) Новопзабрани митрополит Рашко-Призренски г. архимандрит НиЛифор 11ери% посвећен је за епископа односно митрополита у прошлу недељу 21. јануара У Царпграду. У Русији. (Профосор Петроградске Дух. Академије А. П. Лопухин) даровао је за библиотеку у интернату, који је недавпо отворен у Петрограду за Славене — двије стотине рубаља. (Прелазак у православл.е у Духовној Академији.) 31. децембра 1900 г. догодило се у Петроградској Дух. Академији велико славље. Тада је прешао у крило св. Цркве православне слушалац Академије, француски поданик Александар Бле. Сам обред обавио је инспектор Академпје архим. Сергије, уз асистенцију доцента Академије на катедри библијске исгорије јеромон. Теофана, економа — свећеника Капитона Клирвкова и студената који су носили свећени сан. То се догодило у време божанствеие литурђпје, после читања 3. и 6-ог часа. Архим. Сергпје прочитао је чин одречења од римо-католичких заблуда и неканоничких новотарија: Шшдие, непогрешивости папе и др., а новокрштени одрекао се римо-католичке цркве. Кумовао је сам помоћник обер-прокура Св. Синода, сенатор В. К. Сабљер. Слушалац Академије Алексаидар Бле постигао је у својој отаџбипи средње и више образовање, а у школ. години 1900—1901. уписао се у Петроградску Духовну Академију- „Ц- В." С. Пет. У Енглеској. (Англиканска Црква) изтубила је 1. (14.) јануара свог знаменитог Лондоиског епископа Крејтона. Крејтон бијаше иајнаученији енглески епископ и писац многих научних дјела од којих се истиче понајвише „Историја иапства." Покојни је епископ, као најугледнији представник енглеске цркве, присутствовао крунисању садањег руског цара Николе II. у Москви 1896. г. одакле је изнио најлепше успомене. Крејтон је срдачно дочекао архиепископа Финландског Антонија, (садашњег митрополита Петроградског кадје овај учествовао у Лондону нршшком бриљантског јубилеја нокојне краљице Викторије. Слику Крејтона, тог нријатеља православне цркве — налазимо у „Исторјн Христаанскои церкви XIX. вЉка" том I. издање Лопухнна. Стр. 560. Разне белешке. (| Др. Ов. Милети^) умро је 22. јануара о. г. у Вршцу код свога сина дра Славка Милетића.